ПРОМОЦИЈА ЗБИРКЕ:
ТАМО, ГДЕ ПОГЛЕД НЕ ДОСЕЖЕ

угогодишња замисао о издавању књиге литерарних радова пријепољских гимназијалаца, садашњих и бивших, покренута од стране директора Љубомира Шуљагића, развила се и реализовала у години великог јубилеја Пријепољске гимназије. Као што се од јесени 1913. и чувеног указа краља Петра чекало пролеће да се започне са радом школе, тако је и збирка, од почетка реализовања идеје и њеног обликовања у књигу, прешла пут опалог лишћа, каљавих путева, поледице и снежних наноса, да би, на почетку пролећа, тачније 26. марта 2014. доживела своју промоцију у свечаној сали Пријепољске гимназије.
Достојанствено и лепо вече, какво и заслужује стогодишња слављеница, приредили су јој њени ученици и професори. У уметничком програму главни актери приче (Мајда Китивојевић, Ненад и Никола Голубовић, Драгана Веселиновић, Дино Мелић, Кристина Петровић, Ермин Кријешторац, Медина Хурић, Маријана Бјелић, Данира Дуран, Арсеније Петровић, Камала Мујезиновић, Илма Китивојевић) још једном су заронили у свет властите поезије и прозе, поделивши своје надахнуто обликоване мисли са присутном публиком. Допринос програму дао је и бивши ученик, а сада са друге стране катедре у пријепољској основној школи Михаило Баковић у Сељашници (Србољуб Марковић) који нас је подсетио на своје стихове. Литерарни део програма осмислиле су професорице српског језика и књижевности (Милена Марјановић, Џенита Рондић, Ивана Стељић, Горица Миликић), а важна подршка стигла је захваљујући професору музичке културе (Дамир Рондић), који је музичке тачке припремио и обрадио у сарадњи са женском вокалном групом (Николина Мосуровић, Јована и Невена Поповић и Тијана Јасика) и школским бендом (Сара Секулић, Василије и Бојана Бујаковић).

Цветови Пријепољске гимназије

                Био једном један век и у њему школа згодна. У близини двеју река, крај ушћа Милешевке у Лим, већ други век траје образовна установа, понос свога града, Пријепољска гимназија. Извориште знања, стециште ученичког рада и мисли, недрила је и још увек под окриљем својим подстиче и усмерава ђачки дух и потребу да се мисао поетски уобличава.
                 О чему млади људи воле да пишу? Да ли је то љубав или болна потреба да се љуби? Посвећеност лепој речи, наклон природи, успони или суноврати?
                  Умеју гимназијалци да се изборе са разноврсним темама, успешно одговарају изазовима домаћих и школских писмених задатака, спремно дочекују бројне литерарне конкурсе, а ова наша збирка јесте тек сићушан део једног века у којем су се у јеку речите борбе успешно сплели, на папиру школарца, тема, лепа мисао и њен писани, још лепши, облик.
                   Ако је чувени српски критичар у пољу књижевности Богдан Поповић своју још чувенију Антологију новије српске лирике (1911) могао да назове збирком цвећа, ми љубитељи лепе речи, цео век касније, дајемо себи слободу, пре свега песничку да  ову своју књигу назовемо Цветовима Пријепољске гимназије.
                   Од мале идеје, као из корена, расле су стабљике цвета и развиле као песму за свакога омиљену врсту. Уместо ружа, орхидеја, гладиоле и рузмарина добили смо нова имена красна какву само језик уме да надене и величину своју истакне (Звездочитач, Лептиров сан, Феникс, Раскршће ).
                    У песмама својим волели су и патили, љутили се и негодовали, тиховали и грмели, млади вредни људи, понос своје школе, града, оствареног микрокосмоса. Ограничени хартијом, пуштајући слова из недара, записивали су се у вечност и век иза себе који, као у бајци, беше некад.

Милена Марјановић, професор српског језика и књижевности