ГИМНАЗИЈА ДО 1941.ГОДИНЕ

На страницама посвећеним историјату Гимназије дајемо само неке занимљиве фрагменте из готово стогодишњег рада, које уз дозволу аутора Љубомира Шуљагића и Хаџа Мушовића, преносимо из њихове монографије посвећене Пријепољској гимназији.

Наредне  године, због ратних сукоба, школа није могла почети са радом на време. Ипак, настава је почела али тек  3. фебруара 1915. и непрекидно трајала до 20. јуна. У први  разред је уписано 37 ученика, док их је на крају  било 34, с тим што се број муслиманске деце повећао, тако да их је сада било 7, а у други је уписано 29 ученика а на крају их је било 27, од који су 3 била исламске вероисповести.
Нису били заступљени часови певања и женског рада.
Успех ученика био је следећи: од 34 ученика првог разреда, разред је са одличним завршило 6, врло добрих је било 17, добрих 4 и слабих 7. У другом разреду је било пет одличних, 14 врло добрих, четири добра и четири слаба. Забележено је и 10 благодејанаца (стипендиста) у првом и 12 у другом тромесечју. Упис за наредну школску годину у први, други и трећи разред, планиран је за 22. август код директора гимназије. А онда је дошао рат.  
Занимљиво је погледати и одакле су били ђаци гимназије. Поред оних који су били из самога града или округа пријепољског, а таквих је било највише, 9 ученика је било из Н. Вароши (6 у првом и три у другом разреду); 7 из Црне Горе (три у првом и четири у другом) и један из Босне (у првом разреду).
Ученик првог разреда био је и Владимир Перић, касније познат под надимком Валтер, народни херој.

1915-1918. За време Првог светског рата, Гимназија није радила

Гимназија је свој рад, по ослобођењу, започела у бившој касарни аустроугарске војске, која је  била сва  у рушевинама. Залагањем директора Спасића, добијен је кредит, па је, 1925. године, зграда адаптирана за потребе школе. Тиме су услови рада знатно побољшани, што је био и један од мотива да се школа не затвори. У току Другог светског рата, тачније 1942. ова зграда је изгорела. 

 

1925-26. Жеља Пријепољаца и даље је да се отвори пети а касније, наравно и шести разред. Група од 30 угледних грађана тражи од министра да се та идеја реализује, што министар не одобрава „због оскудице у наставницима“. Не зна се како и зашто, ипак, актом бр. 4694 од 17. августа 1926. године, одобрено је отварање петог разреда, али је и даље остао проблем недостатка наставника српског језика.
Ове школске године изведена је и прва, права, екскурзија за ученике Гимназије, 24-27 јуна. Све остале, пре тога, изведене су у околини Пријепоља - до Милешеве, Соколице, Равана… Сада су ученици, са својим наставницима, пошли чак - до Сарајева. Како пише у Извештају директора, ученици и наставници су пешке кренули до Прибоја, (30 км) да би се на Увцу (још 6 км) укрцали на воз за Сарајево. По доласку у Прибој многи су били потпуно исцрпљени, тако да су једва ходали. Ипак, пошли су према Увцу, који је удаљен око пет- шест километара. На срећу, наишао је неки аутомобил, који се три пута враћао и превозио изнемогле ученике до Увца.
Ученици су тада први пут видели железницу, а у Сарајеву су посетили Земаљски музеј, Позориште, Баш - чаршију, Марин двор, неке факултете…
Ове школске године Гимназију је похађао 171 ученик, од чега је 133 мушка и 38 женских.

Поред других ђачких удружења, у овој школи, као и у многим другим школама тога времена, радило је Коло трезвене младежи. Оно се у Пријепољској гимназији звало „Победа“. Његови задаци састојали су се у следећем, како то стоји у Пословнику кола савеза трезвене младежи за школу у Режевићима (код Будве) а, углавном, су програмски били слични за све школе. Ту се каже, да је … „Колу сврха борба против уживања алкохола у ма којем облику (вина, ракије, ликера, коњака, рума)… уздржљивост од дувана и сличних отрова…Све ово, даље у Пословнику пише, треба да се оствари читањем и тумачењем штампаних чланака који говоре о штетности алкохола и других отрова, оснивањем књижница у том правцу, ширењем списа, летака и слика те врсте, приређивањем заједничких шетња и излета ради јачања тела, јачања воље, развијања љубави према природи и њеним лепотама, организовањем популарних предавања из области алкохологије и хигијене, приређивањем безалкохолних села и забава…“

1928-29.Упис за наредну школску 1928/29. годину, извршен је 15. октобра 1928. године. У Гимназију су се уписала 153 ученика: у први разред 40, у други 35, трећи 34 и у четврети 44.
Од нових наставника први пут се сусрећу Милосав Пушоњић, који предаје српски језик и историју и Даница Јовић, географију, геологију и климатологију. Посебно је значајан долазак Милосава Пушоњића, који ће у наредним годинама давати печат раду Гимназије али по њему ће се препознавати и цео град. Он је био први Пријепољац, професор књижевности, врло угледан и предан своме раду и крају. Ако погледамо списак ученика прве генерације Пријепољске гимназије из 1913/14. видећемо да је он тада био ученик првог разреда

17. септембра 1929. донет je Закон о средњим школама, у коме су нарочито били строги чланови 10. и 14. који су се тицали услова за рад гимназија, а који је предвиђао да гимназије могу постајати „само у великим варошким насељима“. Начелник Просветног одељења Зетске бановине, Душан Јакшић, послао је свим срезовима, у којима је било предвиђено да се укину гимназије, допис, са образложењем које се гимназије и зашто укидају. У Зетској бановини било је 17 гимназија а међу онима чије се укидање планирало, била је и гимназија у Пријепољу. На основу овог Закона укинуто је 29 гимназија, међу којима и гимназија у Новој Вароши 1931. године, а због великих и оштрих протеста грађана, одустало се од затварања гимназије у Пријепољу. Гимназија је наставила рад у још тежим условима, да би, накратко, била и затворена 1932. године и одмах потом поново отворена!

Посебно је значајан долазак младог професора историје, Бранка Радичевића, који је дошао право са факултета из Загреба, а предавао је географију, етнологију и народну историју. Овај млади професор заслужује да се о њему и његовом раду у Пријепољу каже нешто више, без обзира што је убрзо био премештен из Пријепоља. Но, његова популарност и утицај који је имао међу ученицима и грађанима, његов патриотизам, револуционарна борба, учешће и погибија у НОБ-у и чињеница да је Гимназија у поратном периоду носила његово име, сврставају га у ред најзначајнијих професора у дугој историји Гимназије.

Премештен је у Македонију где је наставио свој револуционарни рад, ухапшен је 1937. године и спроведен у Скопље па у Велес. Када је након пола године пуштен из затвора и враћен у Пријепоље, дочекало га је сво грађанство а његови ученици су га засули цвећем. Устанку се прикључио одмах по нападу Немачке на Југославију, учествујући у бројним биткама и свесрдно радећи на ширењу идеја КПЈ, оснивајући ћелије и сл. Херојски је погинуо у Бици на Сутјесци 13. јуна 1943. године, у близини места где је погинуо и прослављени командант дивизије Сава Ковачевић.
Његово име носила је Гимназија у послератном периоду, а наследио Образовни центар, све до 2002. године, када је Гимназији враћено њено изворно име - Пријепољска гимназија.

Милан Плескоњић, дванаестогодишњи дечак, који је из Бабина дошао да се упише у први разред пријепољске гимназије, овако се сећа првог сусрета са установом у којој је, стицајем околности, провео цео свој радни век:
Чини ми се да ништа на свијету нисам видио љепше од гимназије у коју сам дошао да се упишем. Истина, дотада нисам гледао никакве велике и лијепе зграде, па ми је ова остала у трајном сјећању. Била је чиста и свијетла, имала је простране учионице, лијепе канцеларије, ходнике, библиотеку и друге пратеће објекте.
Учионица је имала катедру и одговарајућу столицу за професоре, клупе за ученике, таблу за писање са ногарима. Зидови су били украшени сликама. Уједном углу стајао је клавир на којем је, у неким приликама, свирао професор српског језика Милосав Пушоњић. На страни до табле били су ормари за ђачке свеске за писмене задатке из српског језика, математике, немачког језика и свеске за лијепо писање и цртање.
Бистри планински дечачић, који је уписом у први разред Гимназије, иако у најтежим ратним и послератним годинама, брзо и сигурно почео крчити пут до факултетске дипломе професора математике - сећа се и пријемног испита у први разред:
Знање је проверавано из српског језика и математике. Организација пријемног испита била је веома добра. Ученици који су желели да се упишу у Гимназију још у четвртом разреду добијали су књигу са питањима и одговорима из поменутих предмета.
Испит се полагао пред комисијом. Испитивач за српски језик био је Милосав Пушоњић, а за математику Алексеј Коровајев, Рус, белогардејац.
Резултати испита исписани су на полеђини сведочанства четвртог разреда, оверени печатом и потписом директора Драгише Боричића.
И ове школске године уписано је по једно одељење првог, другог, трећег и четвртог разреда.
Радили смо у једној смени, а настава је била организована на високом нивоу. Сви предмети били су стручно заступљени, осим лепог писања, певања и цртања.
По недељу дана два ученика су били редари у одељењу а по два дежурни у школи. Дежурали су и професори. При уласку у школу на вратима би се појавио директор Драгиша Боричић, који је контролисао изглед ученика, а нарочито хигијену.
Девојчице су имале црне кецеље, а дечаци ђачке капе са видним ознакама
разреда. Моја повелика шарена торба сваког дана била је пуна уџбеника, свезака, прибора, бојица и разних оловака.
За сваки предмет имали су одговарајући уџбеници који су били добро опремљени и из њих се лако учило. Чак се и математика могла научити из књиге. Тако добрих уџбеника више нема.
Постојећа књижара у граду имала је све што је ученицима било потребно: уџбенике, разне врсте свезака, оловака по бројевима, бојица водених и дрвених, прибор за математику, цртање и лепо писање, нотне свеске за певање, речнике за стране језике, хербаријуми.