ДИРЕКТОРИ ГИМНАЗИЈЕ

 

ДИРЕКТОРИ ОБРАЗОВНОГ ЦЕНТРА/ГИМНАЗИЈЕ ОД 1977. до 2009.
МИХАИЛО БАЦКОВИЋ
Михаило Бацковић је рођен 25. априла 1938. године у Дреновштици, општина Никшић. Гимназију и Филозофски факултет, група за југословенску књижевност, завршио је у Новом Саду.
Радио је као професор у Средњој пољопривредној школи у Приштини и Учитељској школи у Пријепољу. Обављао је и дужност директора Школе за квалификоване раднике у Пријепољу.
Када је, школске 1977/78. године дошло до интеграције Гимназије и Школе за КВ раднике у једну школу - Образовни центар „Проф. Бранко Радичевић“, Бацковић је изабран за ВД директора, а затим и за директора Центра. На одговорном и тешком месту директора Центра, који је имао око 2.500 ученика и преко 150 запослених, Бацковић се изузетно добро снашао. Био је директор од ауторитета: предузимљив, добар организатор, цењен и поштован у граду и колективу, врло смео и самосталан у доношењу одлука.
У јесен 1982. године, напустио је Пријепоље и преселио у Будву, где је 1. октобра исте године изабран за директора тамошње Средње школе, где је остао све до 1998. када је изабран за просветног инспектора за српски језик и књижевност при Министарству просвјете и науке Црне Горе. На том месту остао је до 1. маја 2003. године, када је пензионисан. Живи у Будви.

ХАЏО МУШОВИЋ
Хаџо Мушовић, од мајке Везе и оца Рама, рођен је 13. октобра 1945. године у Сељашници код Пријепоља.
Основну школу учио је у родној Сељашници а гимназију у Пријепољу, свакодневно пешачећи од Сељашнице до Пријепоља. По завршетку гимназије уписао се на Филолошки факултет у Београду, на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик, који је завршио 1970. године.
По завршетку факултета, рад је започео у Учитељској школи у Пријепољу а затим у Гимназији „Проф. Бранко Радичевић“. Са малим прекидима, рад у образовању наставио је у Образовном центру, а по повратку гимназије радио је у њој до краја свог радног века. Поред наставе, обављао је дужност помоћника директора Образовног центра а затим био и директор Центра од 1982. до 1986. године.
Поред просветарског рада, обављао је и врло одговорне политичке функције: председника Општинског већа Савеза синдиката (1980) и председника Општинског комитета Савеза комуниста Србије (1986-1989). Због неслагања са политиком која је у то време вођена у Србији, поднео је оставку заједно са целокупним општинским руководством и вратио се у наставу.
Са групом ентузијаста учествовао је у креирању и реализацији бројних културно-уметничних манифестација у пријепољском крају: Милешевске колоније, књижевних вечери, завичајних сусрета, манифестације Селу у походе, отварању сеоских библиотека. Био је члан Издавачког савета часописа за књижевност, умјетност и културу „Мостови“, који је излазио у Пљевљима.
Ипак, сав његов рад и опредељење била је књижевност и просветарски рад.
Као директор и професор, био је врло толерантан, комуникативан и увек спреман да помогне, посебно млађим колегама.
Хаџо је био истински заљубљеник професије просветног радника, што је често стављао испред свих других обавеза, па и породичних. Са истим еланом, истрајношћу и љубављу радио је као почетник у Учитељској школи и задње године рада у Гимназији, као професор или директор. Посебно је познат по томе што се врло марљиво, савесно и одговорно припремао за наставу, непрестано трагајаући за новим изворима сазнања, стално се усавршавајући. Акценат свога рада стављао је на наставу и културну и јавну делатност школе и у томе је његов највећи допринос, као директора, професора, сарадника. Желео је и трудио се да Гимназија изађе из своје љуштуре, да се представи граду културном делатности, да буде препознатљива по својим ученицима и наставницима и тако изађе из провинцијске летаргије и прозаичности.
Као љубитељ лепе речи и књижевног стваралаштва учествовао је у бројним књижевним вечерима и сусретима, као рецензент или водитељ, што му је била велика љубав.
Посебно je велики његов допринос и залагање у обележавању 90-годишњице постојања Гимназије као и настојање да се појави ова монографија. За јубилеј је написао изванредан сценарио за свечану академију. Схватајући значај Гимназије за овај крај, болело га је да о тој, таквој установи, није ништа значајније написано. Упорно радећи, годинама прикупљајући грађу, али и подстичући друге да то раде, највише његовом заслугом, ова књига је угледала светлост дана.

ДУШАН ЖУНИЋ
Душан Жунић, својим радом, залагањем, умећем, одговорношћу и поштењем, заузима посебно место у историји пријепољског школства.
Рођен је 4. септембра 1925. године у Рачи код Бајине Баште, у учитељској породици, чије је порекло из златиборског села Бела Река.
Учитељски позив, у то време, подразумевао је стална сељакања, како се то говорило „по потреби службе“. Отуда је Душан, због очевих сеоба, основну школу учио у Сарајеву, Учитељску у Ужицу а Вишу педагошку у Београду. Радећи, завршио је Филолошки факултет у Београду, група за српскохрватски језик и југословенску књижевност 1961. године.
Његово прво радно место, врло кратко, била је Гојна Гора код Пожеге, где је почео свој учитељски посао давне 1946. године. После тога постављен је, одлуком Министарства руда ФНРЈ од 15. марта 1948., за васпитача ученика у привреди који су се школовали у Чехословачкој, а затим за управника Школе ученика у привреди у руднику Љубија од октобра 1948. до новембра 1949.
Учествовао је на изградњи пруге Брчко - Бановићи од маја до августа 1946. године.
После много сељакања од октобра 1953. године почиње мирнији део његовог живота, јер је тада дошао у Сељашницу код Пријепоља и овде остао до данашњег дана. У Сељашници је радио од 1953. до 1962. и ту оставио неизбрисив траг. Мештани, поготову његови ученици, сећају га се као врло вредног и способног учитеља, који је не само препородио ту школу него и читаво место. Памте се његове позоришне представе, изложбе, књижевне вечери. И сам је био заљубљеник ликовне уметности и сликар аматер.
У Гимназији је радио 1962. и 1963. а када је основана Учитељска школа, у њој је радио десет година, најпре као професор а затим као директор. Укидањем Учитељске школе, школске 1973/74. једну годину је радио у Школи за квалификоване раднике, а затим прешао у Основну школу у Пријепољу, где је, радећи као директор, остао до 1980. године, када прелази у Образовни центар, где ради као професор а од 1985. до јуна 1990. као директор, када је пензионисан.
За свој дугогодишњи, врло успешан рад у школству, више пута је награђиван и биран у разне општинске органе, где је вршио одговорне функције у Скупштини општине, Савезу комуниста. Добитник је Дипломе „Сретен Вукосављевић“, коју је општина Пријепоље додељивала најистакнутијим просветним радницима, Награде „Ослобођења Пријепоља“; био је председник Просветног савета СО Пријепоље, преседник Акционог одбора за описмењавање одраслих...
И данас се Душан Жунић помиње као образац доброг директора, јер је о свакој школи у којој је радио, бринуо као о својој кући. Био је прави домаћин, у најширем и најпотпунијем значењу те речи.
Умро је 2009. године у Пријепољу и сахрањен на градском гробљу на Чаиру.

НЕШКО ПУЗОВИЋ
Нешко Пузовић рођен је 3. септембра 1950. године у селу Кошевине, које је 6 км. удаљено од Пријепоља, где је и завршио четири разреда основне школе. Више разреде основне школе завршио је у Пријепољу.
По завршетку основне школе, као добар ђак, који се истицао природном бистрином, уписао се у пријепољску гимназију, и даље свакодневно путујући са Кошевина. И тако осам година. Социјални статус породице, није му дозвољавао да плаћа стан у Пријепољу. Но, то га није омело да буде најбољи ђак у својој генерацији, а посебно се истицао у природним наукама, као добар математичар.
Зато је и наставио студије математике на Природно-математичком факултету у Београду, које је завршио 1974. године. Локална општинска власт се оглушила његовој молби да му додели стипендију, иако су математичари били дефицитарни, али је лако добио стипендију ФАП-а. По завршетку студија вратио се у родни крај и запослио у својој Гимназији већ 1. септембра 1974, где и данас ради.
У школи је, поред професорског посла, обављао и друге послове, битне за рад школе и њених органа: био је члан и председник разних комисија, радничког савета, делегат СИЗ-а усмереног образовања...
Од 1990. до 2001. године био је директор Гимназије. Било је то време великих задатака, изазова и дешавања. То је период када је грађена спортска дворана и нова зграда Гимназије, време распада СФР Југославије, немаштине, ратова, штрајкова... Пузовић је, мора се признати, уложио огроман труд да се, коначно, две деценије дуга градња нове зграде гимназије, оконча и да школа, у изузетно тешким условима обавља своју друштвену улогу. За његовог мандата школа је опремљена и усељена (1997).
Као директор посебну пажњу поклањао је васпитно образовном и педагошко-инструктивном раду, опремању школе новим наставним средствима, јер нова школа није понела ништа од онога што је било у старој, пошто је све било или старо или амортизовано. Трудио се да унапреди међуљудске односе у колективу, показујући своју толеранцију, а одговорношћу и савесношћу у раду, служио је као пример колективу. У време његовог мандата, иако у тешким условима, школа је све више поклањала пажње такмичењима ученика, па су остварени завидни резултати на свим нивоима.
Након окончања директорског посла, вратио се својој првој љубави: настави математике. Није нескромно рећи да важи за једног од најбољих математичара које је Гимназија имала. Разбио је табу о математици као бауку и својом умећем приближио овај предмет и онима који за њега немају слуха.

 

ЉУБОМИР ШУЉАГИЋЉубомир Шуљагић, од мајке Борке и оца Војина, рођен је 1950. године у Драглици на Златибору. Четири разреда сновне школе учио у Драглици а више разреде у Доброселици (општина Чајетина), свакодневно пешачећи. Учитељску школу учио у Ужицу и Пријепољу. Филолошки факултет, група за југословенску књижевност и српскохрватски језик, завршио у Београду.

Радио је у Гимназији „Пиво Караматијевић“ у Н. Вароши, Основној школи у Радоини, Образовном центру у Пријепољу, Средњој школи „Проф. Бранко Радичевић“, Средњој школи „Сретен Вукосављевић“, Економско-трговинској школи, а од 1990. године у Гимназији „Проф. Бранко Радичевић“/Пријепољској гимназији. Решењем министра просвете, постављен за вршиоца дужности директора Гимназије у јулу 2001. године, а потом, у два мандата биран за директора Школе. Радећи као професор преко 20 година, био је омиљен међу ученицима, нарочито познат по изванредним тумачењима књижевних дела. То је определило и његове ученике, да се њих неколико десетина определи за студије књижевности.

На место директора дошао је у време велике кризе у којој се друштво налазило а када је новоусељена школа била опремљена само основним намештајем и потребама. На том месту добро се снашао па је Школа брзо почела мењати изглед, како споља тако и изнутра. Сређено је школско двориште: постављена ограда, клупе, расвета, зеленило; прекривена је спортска дворана, опремљена тзв. Мала спортска дворана, која је до тада била неупотребљива. У школској згради је много тога недостајало, од обичних ситница до великих и битних ствари за успешан рад школе. Прво је, у потпуности, опремљена Свечана сала (до тада служила као магацин), уведен је разглас, опремљена два информатичка кабинета, дограђен мали кабинет на трећем спрату, оспособљена хемијска лабораторија, постављени венецијанери у већини кабинета, дограђен магацин, од радионице направљен професорски клуб, набављена бројна опрема за канцеларије и учила за поједине предмете, сређени ходници. За време његовог мандата гимназији је враћено њено изворно име, Школаје добила свој лого, Вукову награду, прославила велики јубилеј - 90 година постојања, извела прву екскурзију у иностранство у својој историји...

Сваке године Гимназија је остваривала изванредне резултате на такмичењима, по чему је предњачила међу школама Златиборског округа, јер се томе поклањала пуна пажња. Школа се у то време битно кадровски подмладила, али је вредно рећи да су сви предмети стручно заступљени.

Поред рада у Школи, Шуљагић је учествовао у бројним културним дешавањима Пријепоља и шире. Објавио је 5 књига, а посебно се афирмисао афоризмима (две књиге), које је објављивао у „Јежу“, „Новостима“, радију и ТВ Београду, локалним листовима. Написао је преко 50 приказа и рецензија, учествовао на бројним књижевним вечерима и трибинама у Пријепољу, Н. Вароши, Београду. У „Школском часу“ објавио је више стручних радова. У рукопису, су му, спремни за издавање хроника села Драглице и збирка песама за децу. Члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању.

Један је од оснивача Милешевског културног клуба „Свети Сава“ 1990. године и његов први председник. Такође, био је један од покретача и уредник угледне ревије „Савиндан“, годишњака који излази у Пријепољу.

Био је (последњи) секретар ОО Савеза комуниста Средње школе „Сретен Вукосављевић“; распустио Организацију, међу првима у Србији.

У два мандата је одборник у Скупштини општине Пријепоље.

Са Хаџом Мушовићем је коаутор монографије Пријепољска гимназија.