ИДЕНТИТЕТ

Указом краља Петра рођена је и почела да живи Пријепољска гимназија 1913. године. Увек треба да се подсећамо на то време и тај велики датум, да се сетимо људи који су га креирали, да се још једном задивимо њиховој храбрости, жељи, пожртвовању и истрајности да се тај велики чин оствари и траје до данашњег дана.

Близу 100 година је изузетно дуг период, у коме се може десити много чега лепог, доброг и корисног, али и ружног и штетног. Пресудно и важно може и мора бити само оно што је ова школа постигла у свом васпитно-образовном раду у том периоду. То је њено мерило, то је њена лична карта, која је легитимише пред свима нама, пред овим градом, њеним бројним генерацијама, али и отвара двери њене будућности.

Сам чин њеног оснивања представља историјски тренутак за овај забити крај. То се десило само годину дана после ослобођења ових крајева од петовековног турског ропства и коначног присаједињења матици. Као просвећени краљ, европске културе и оријентације, схватајући значај учености и просвећености, Краљ Петар донео је одлуку о њеном оснивању.

Није нескромно рећи да је датум оснивања ове школе један од најзначајнијих датума у 750 година дугој историји овога града, а и шире. Одмах по њеном оснивању у Пријепоље стижу први учени људи, факултетски образовани, уписују се први гимназијалци, што из темељ мења схватања о школи, просвети и образовању, али и животне навике, поготову када су у питању женска деца. Гимназија, посебно у првим годинама свога постојања, када је то било и најпотребније, постаје главна кохезиона спона између православаца и муслимана, који су, услед петовековне турске владавине, били јако удаљени, раздвојени једни од других, неповерљиви и сумњичави. Сама чињеница да сада у клупама седе заједно, да у школи раде наставници једне и друге вере, битно мења те односе и враћа покидане везе. Та клица која се зачела постанком ове школе, израшће, у наредним деценијама, у огромно стабло у чијој ће се сенци развијати и расти цео овај крај, на свим пољима.

А како је настајала, како се рађала?

Министарство просвете је, одмах по оснивању, за првог директора, именовало врло угледног професора Живка Јоксимовића, који је био родом из пожешког села Горобиља. Упркос великој жељи и труду, он није успео да пређе снегом завејани Златибор, па је тек у рано пролеће 1914. године стигао у Пријепоље. Дошао је са својом супругом Катарином и одмах су се дали на посао. Посла је било много, морало се, такорећи, почети од нуле: није било одговарајућег простора, наставног кадра, учила. Општина је новооснованој гимназији уступила зграду турске руждије (турска полугимназија више верског него световног карактера), а то је данас зграда градског Музеја. Прва генерација је имала 34 ученика, који су, иако је школа почела са радом са великим закашњењем, успешно завршили разред. Ученици су, у већини, били мушкарци (23), а муслиманске деце било је само троје.

Због ратних сукоба нова школска година је почела тек 5. фебруара 1915. и трајала непрекидно пет месеци, да би у јесен те године сасвим престала са радом. Наставу су похађала 34 ученика првог и 27 ученика другог разреда.

Рад гимназије обновљен је већ почетком 1919. али се са наставом почело тек 8.априла, јер су тешкоће биле бројне и увек присутне: недостатак кадрова, тешка материјална ситуација у земљи која је тек изашла из ратова. За директора је, из призренске Богословије, стигао Јован Спасић, који се борио са бројним недаћама, чему треба додати и болештине, које су масовно харале, па је школа више пута затварана.

Пошто се Спасић убрзо вратио у Богословију, за директора је постављен професор у пензији Цветко Петковић из Смедерева и остао на тој дужности до 1924. када се Спасић поново вратио. За наредних шест година Спасић је много учинио да гимназија опстане, борећи се са великом немаштином и оскудицом, а нарочито је помагао рад ђачке трпезе, да би идеца са села могла да се школују.

Од 1930. па до почетка Другог светског рата, директор је био Драгиша Боричић, вероватно најученији човек на овим просторима у то време. Њега су на крају рата стрељали комунисти у Пријепољу, а да се никада није сазнало у чему је била његова кривица!

Пријепољска гимназија је била и остала најзначајнија институција просвећености, образовања и културе, не само у Пријепољу, него и у целом Средњем Полимљу.Она је, у свему, делила судбину народа овога краја, борећи се да опстане и преживи, јер је увек под својим кровом имала умне људе, који, ни у најтежим временима, нису дозволили да се угаси ова истинска зубља, која је тако снажно осветљавала путеве бројним генерацијама.

И поред бројних тешкоћа, гимназија је опстајала, број ученика се стално увећавао. Значајно је било и то што је 1925. адаптирана стара аустроугарска касарна (данас Техничка школа) где је гимназија имала знатно боље услове за рад. Ову зграду су 1942. запалили Немци. Примера ради школаје 1924. год. имала 128 ученика, 1925. их је 132, а 1926/27. чак 205.

За једно мало место као што је Пријепоље, Гимназија је већ тада па све до данашњих дана, била и остала светионик и оријентир, без кога би овај град сигурно био недођија у санџачкој забити, без лекара, инжењера, професора. Сви они, који су у ових близу десет деценија чинили и чине интелектуалну снагу Пријепоља, прошли су кроз Пријепољску гимназију. Тако је она постала сигурност и нада овог краја, својеврсна мала академија наука, удружење књижевника, позориште, спортско друштво. Све што се у овом граду дешавало и дешава, преламамло се и прелама, на неки начин, кроз њу.

Пријепољска гимназија је, у једном времену, ширећи своју просветитељску мисију, имала и своја истурена одељења у Новој Вароши и Прибоју, док она нису прерасла у посебне васпитно-образовне установе. Такође, у њеном окриљу формиране су и дуги низ година радиле Учитељска и Вечерња Економска школа у Пријепољу, које су овај крај знатно кадровски ојачале, а то се и те како и данс осећа.

Познатом реформом која је извршена 1977. године (тзв. Шуварева реформа) и формирањем "усмереног образовања", нестало је и гимназија у овом облику. Оне су се стопиле са осталим средњим школама у "Образовни ценатр", што је трајало све до 1990. године, када су гимназије поново враћене. И у тој промашеној реформи, оне су, очувале своје језгро, кроз језичку и математичку струку, за коју су се, после тзв. Заједничких основа, опредељивали бољи ученици.

У нову зграду, у којој се и данас налази, гиманзија се уселила 1997. године и тиме, коначно, добила простор какав јој је потребан и какв заслужује.

Посебно треба рећи да је Пријепољска гимназија у сваком времену, а посебно оним кризним, била лакмус папир за цео овај крај: увек се гледало како се према нечему односи Гимназија, какв је њен став, шта се у њој догађа. Наравно, њени професори и ученици су то знали, тако да на њено име никада није пала сенка сумње, нити је представљена у тамном светлу. Они су истрајно, стрпљиво и упорно градили њено име, углед и величину, увек је уздижући изнад просечности и обичности.

Њени ученици нису само интелектуални потенцијал, кој се доказивао и исказивао на пољу науке, културе и просвете, они су увек били живо везивно ткивомеђу људима, градећи добре односе у овој мултиетничкој средини, посебно онда када је то било најтеже. А када је најтеже - тада је и најпотребније. Највише захваљујући онима који су прошли кроз ову школу, Пријепоље је било пример толеранције и разумевања, добрих међунационалних и међуљудских односа.

Из њених клупа изашло је скоро деведест генерација, међу којима више од двадесет доктора наука, велики број просветних радника, на десетине лекара, инжењера, правника. Посебно је значајан датум када је Гимназија 1954. ишколовала прву генерацију ученика више гимназије, што је још један њен значајан јубилеј.

Сасвим је онда разумљиво што су на браника отаџбине пред нарастујућим фашизмом, 1941. године, први стали пријепољски гимназијалци. Из њених клупа изашла су 4 народна хероја, 48 их је погинуло у борби, међу којима и један професор, а 18 су страдали као жртве фашистичког терора. Из пијетета према свом угледном и омиљеном професору историје, Бранку Радичевићу, гимназија ће у послератном периоду, све до 2002. носити његово име, када ће се поново вратити свом изворном и препознатљивом - Пријепољска гимназија.

Данас Пријепољска гиманзија има 48 запослених, од којих су 35 у настави, 470 ученика, распоређених у 16 одељења. Резултати које постижу ученици ове школе, збиља су импресивни .Према броју оних који упишу и заврше факултете, пропорционално броју ученика, ова школа спада у сам врх српског школства. Такође, на такмичењима, од општинског до републичког, школа је једна од најуспешнијих, што се може видети и на овом сајту.

Љубомир ШУЉАГИЋ, директор Пријепољске гимназије

 

 

Дан школе Пријепољска гимназија слави 20. новембра. Сваке године поводом овог дана у школи се организују културне и спортске манифестације у реализацији професора и ученика школе. У пригодном културно - уметничком програму учешће узимају хор школе, рецитаторска и литерарана секција. Тог дана се не организује настава, веће се одржавају спортска такмичења, као и шаховски турнир. Ученици који не учествују у такмичењима бодре своје другове са спортских трибина. Ученицима који су се у претходној години посебно истицали у јавној афирмацији школе директор уручује пригодне награде. Специјални гости тог дана су пензионсани радници школе, представници локалне самоуправе, културних и образовних институција и верских заједница.

Након завршетка културно - уметничког програма организује се коктел у холу школе.