ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

На страницама посвећеним историјату Гимназије дајемо само неке занимљиве фрагменте из готово стогодишњег рада, које уз дозволу аутора Љубомира Шуљагића и Хаџа Мушовића, преносимо из њихове монографије посвећене Пријепољској гимназији.

Као што ћемо касније видети, зграда пријепољске гимназије на почетку рата изгорела је до темеља. У пожару је уништена драгоцена и богата школска архива о почетку њеног рада, а вероватно и подаци из периода Првог светског рата и периода до Другог светског рата.
У Извештају о раду Државне мешовите гимназије у Пријепољу за школску 1945/46. годину директор школе Данило Барјактаревић даје краћи осврт на рад Гимназије у време рата. Текст преносимо у целини:
Ратни пожар ширен фашистичким завојевачима захватио је и нашу земљу 1941. г. Први потрес ратног маља осетио се у школском животу. Обустављањем наставе 1. априла 1941. године дат је бојни поклич на узбуну сваком поштеном грађанину и грађанки. Тада престаје нормалан ток школског живота. Ступа се у неизвесност иза које долази бестијални напад дивљих фашистичких хорди на наша села и градове; настаје пустош и уништење живота и добара разног облика.
Школа као жариште свести и схватања опасности најстрашније немани, која се устремила на наше народе, била је постављена у први бојни ред и дивљачки бес „племените германске расе” сручио се свом жестином на наше школе.
Првог априла су занемела школска дворишта. Одјек младости није се ломио улицама и ишчезавао тамо по махалама. До тада млада и раздрагана лица постала су тврда и озбиљна.
Под окупацијом, да би се школска омладина држала на окупу, наређено је да се отпочне са радом и шк. 1941-42. г. извршен је упис. Ученици су повремено долaзили. Настава није била нормална. Школска година се завршила са празнинама. Исти случај био је и у школској 1942-43. г. Уколико је рат одмицао и ближио се крају, рад је у школи постојао све слабији. Наставници су се растурили. Родитељи су са све већим неповерењем гледали на окупљање деце и, разумљиво је, забрањивали својој деци да одлазе у школу. Сем тога, снажне партизанске јединице непрестано су нападале окупатора на свим путевима и неколико пута освајале град. Окупатор и његови помагачи вршили су насиља над становништвом и убијали мирно грађанство.
Школске 1943-44. школа - Гимназија постојала је само на папиру. Рада није било никаквог.
Пријепоље је ослобађано неколико пута у току рата. Коначно је ослобођено о Божићу 1945. године. Тешко страдање од бомбардовања и пустош коју је окупатор починио, бацила су град у тежак положај. У целом граду није остала ни једна зграда неоштећена, а половина их је потпуно срушена или попаљена.
У том дивљачком бесу фашистичком страдала је и гимназијска зграда са целокупним школским наметајем. Гимназија је запаљена. Место је остало без икаквих средстава те после ослобођења није било никакве могућности да се одмах обнови рад у гимназији.

Пријепољска гимназија, међутим, није могла тако брзо обновити свој рад. Пошто је зграда Гимназије изгорела у току рата, приступило се адаптацији „приватне зграде која је за школу врло неподесна, нехигијенска, нарочито у јесење и зимске дане, када се прозори морају затварати. Ово је невоља општа од које пате све наше гимназије“.
Још већи проблем био је како обезбедити наставни кадар. Иако је упис ученика за школску 1945/46. годину обављен почетком септембра, због недостатка наставника школа је отпочела са радом тек 22. децембра 1945. године, када је одржана седница Наставничког савета (НС) на којој је донет план рада у школи, извршена подела предмета на наставнике, одређена разредна старешинства и договорено како да се разреше још нека питања у вези са снабдевањем школе огревом и осветљењем.
Б-95 Рад пријепољске гимназије обновљен је згради данашњег Музеја.
Први наставни дан био је 23. децембар.

1947/1948

Завршетак нове школске зграде Гимназије на простору између моста преко Лима у Шарампову и Католичке цркве био је изузетан догађај за ученике, њихове наставнике, родитеље и све грађане Пријепоља.

Преласком у нову зграду, ученици су уз помоћ наставника фискултуре и директора школе, постепено, радним акцијама, крампама и лопатама, градили спортске терене у дворишту школе, али је оно било доста мало, па се прешло на изградњу спортских терена на простору поред Лима, непосредно испод школе на коме су се до Католичке цркве и поред реке налазиле огромне тополе. Ту је прво направљено игралиште за фудбал, на коме се најчешће играло „крпењачом“ јер правих фудбалских лопти скоро да није било. Неки ученици се сећају да је прву гумену лопту донео Томислав Лазовић из Бродарева (тада ученик трећег разреда) који је те године дошао из Дечјег дома у Чехословачкој. Био је толико вешт у баратању лоптом да је могао преко целог игралишта да главом „води“ лопту. Као да му је на глави тепсија - говорили су ученици - па је популарно назван Томо Тепсија. Нажалост, гумена жива лопта величине рукометне, за којом су дечаци уздисали (Ах, како је мека, како одскаче, како је изазовна!) није трајала дуго.

Иницијативу за формирање Културно-уметничког друштва дао је наставник књижевности Славко Пенца, који је у ову школу дошао из Вршца где је био ангажован на организовању рада аматерских културно-уметичких друштава. Припреме су обавили Школски и Срески комитет Народне омладине и управа школе. Друштво је почело са радом 18. децембра 1949. године. У Литерарну, Позоришну и Фолклорну секцију учланило се преко 120 ученика школе (скоро 1/5 укупног броја уписаних ученика у овој школској години). Први председник Друштва била је Муневера Хаџишеховић, ученица петог разреда, која је и дала предлог да Друштво добије назив Младост.

У „позоришној сезони” Драмска секција припремила је Црвену мараму, Просидбу А. П. Чехова и Злу жену Ј. С. Поповића. Пионири су за ученике и родитеље извели позоришне комаде Снежана, Мићин сан, Мајчине сузе. Доста и за једно професионално позориште!
Пробе су одржаване у школи. Нарочито је било живости у спремању Зле жене. Представе је режирао Славко Пенца, а у Интернату „рад је надзирао“ Радослав Чабаркапа. У раду на сцеографији био је ангажован Мухамед Челебић. Представе су извођене у Пријепољу, Бијелом Пољу, Пљевљима, Сјеници, Бродареву. Ученици су се превозили камионима са каросеријама на којима су биле клупе.
Посебно треба истаћи „путешествије” Драмске секције - турнеју по Црној Гори и Хрватској. Био је то изузетан културни догађај и подухват. Ево што је о томе у својим сећањима забележила Муневера Хаџишеховић:
Друштво је решило да пођемо на летњу екскурзију на којој би давали приредбе и тако се издржавали. Циљ нам је био да, између осталог, упознамо нашу земљу. Изабрали смо правац кроз Црну Гору, долином Лима, онда преко Скадарског језера, па на приморје. На пут је пошло око 15 ученика, глумаца и осталих, међу којима су били наши наставници Радослав Чабаркапа и Славко Пенца, режисер представе. Прву приредбу смо дали у Бијелом Пољу, онда смо наставили пут у неком камиону - поштом, зауставили се да обиђемо кућу Милована Ђиласа и дошли у Подогорицу где смо такође дали приредбу. Лето је било врло спарно и изузетно топло. Кад смо дошли у Вирпазар, ту смо преноћили; није било воде за пиће изузев неких бунара. Чини ми се да је вода била тако густа да смо је једва пили. Од Подгорице према приморју смо путовали преко Скадарског језера бродом. Долазимо да видимо први пут море, још са планина. Да ли је море исто како смо га замишљали? Нико од нас није до тада видио море.
У Улцињу смо давали приредбу три дана, по две представе дневно; посета је била велика, зарадили смо доста новца. Прво бисмо добили дозволу за приредбу, а онда бисмо сви сложно прионули да спремамо позорницу и организујемо наплату улазница. Прошли смо кроз Бар, где смо такође имали приредбе, а онда смо се упутили у Дубровник. Ту смо управо стигли кад су се одржавале Летње игре на отвореној позорници. Присуствовали смо представи Дундо Мароје, коју је давало Југословнско драмско позориште. Право откровење! Валови мора запљускују обалу и њихов шум са мирисом мора допире до таме у којој се налзимо и гледамо осветљену позорницу и магичне глумце, међу њима Миру Ступицу у улози Петруњеле. Од тада сам се везала за Југословенско драмско позориште.
Јели смо у ресторанима. Имали смо новца и нисмо били баш штедљиви. Сећам се да нам је мали проблем представљало како да седимо у ресторану и да се служимо прибором за јело. Ипак, печено кокошје месо, како је тада говорио покојни Саво Кржавац, најбоље се једе кад се комад узме у руке. Одлучнији би тако и поступали, ипак мало зазирући од осталих гостију.
Возом смо се вратили кроз сушну Херцеговину и крашка поља. Доши смо у Мостар, обишли камени мост и преко Сарајева се вратили у наше Пријепоље.

Полазећи од закључака Савета за просвету, науку и културу НР Србије, којима се заоштрава режим школовања и полагања испита зрелости, наставнички колектив је „повео акцију у борбу за остварење правог лика средњошколца”.
Строг режим је од ученика захтевао да се беспоговорно поштују школска правила, како на часу или у кругу школе, тако и изван школе. Правила су подразумевала и ограничено кретање ученицима до 19 часова (изузетно за време летњег распуста до 20 часова и 30 минута, односно за старије ученике до 21 час), пушење на јавним местима као и обавезу ношења ђачке униформе са ознаком разреда, и сл.
Захтевану „гвоздену“ дисциплину најбоље илуструје следећи документ:
Наредба бр. 7 од 3.12.1951. године
Скреће се пажња свим ученицима ове школе на следеће:
1. Од данас на даље редари одговарају за сваки и најмањи неред у разреду.
2. Редари морају да остану у разреду после часова да покупе све отпатке са пода и из клупа како би разред после њиховог изласка остао чист.
3. Редари морају да набаве: крпу за брисање табле, креду и прибор за писање како би наставници могли на време да убележе часове у дневник.
4. При уласку у зграду сви ученици морају добро да истресу и обришу обућу како би што мање блата и земље уносили у ходнике и одељења.
За неизвршење овога дежурни наставници ће кажњавати на лицу места.
5. При пролазу кроз ходнике, било да се излази са часова или из школе, било да се улази у зграду и разреде не сме бити никакве галаме нити трчања. За неред - дежурни наставник ће на лицу места одузимати књижицу и предати на даљу надлежност.
6. Сви ученици ове школе морају имати дугмета на капутима и оделу уопште и увек. У разреду, ходнику и на улици, морају бити закопчани.
7. У року од три дана сви ученици морају бити пристојно потшишани.
8. У школу морају долазити умивени, очешљани и чисти.
Ко се не буде придржавао ових наредби биће послат кући и неће моћи да долази у школу док се не окупа, истреби од гњида, вашака и док се не потшиша, а изостанци неће бити оправдани.
9. Забрањује се свим ученицима ове школе следеће:
Забрањено је шминкање, чешљање обрва и дотеривање трепавица.
Све ученице морају имати пристојне фризуре: кике или кратку косу, али не дотерану код фризера. Све ученице које имају кратку косу морају је везати машницама, али што скромније.
10. Сви ученици без изузетка морају имати број разреда на реверима, на левом рукаву у висини између лакта рамењаче на блузама или береткама - и то у року од три дана. Ако нема куповних римских бројева, ознаку разреда извести белим концем.
11. У радно време, тј. када нису на часу, ученици не смеју да се виде на улици. Да ли се ово извршава контролисаће разредне старешине.
12. Забрањује се свако задржавање по улицама, пијаци итд. Ученици морају бити пристојни на улици и да се наставницима уљудно јављају скидањем капе и поклоном.
13. За недолазак родитеља или старатеља на родитељске састанке сносиће сву одговорност ученици.
14. Строго се забрањује излазак после 19 часова, одлазак са родитељима или без њих на посела, седељке и сл.
За непрдржавање овога сваки ће ученик без икаквих испитавиања и процедура бити искључен из ове школе, а на основу података о ноћном кретању ученика. Да ли се ученици налазе после 19 часова код својих кућа контролисаће разредне старешине и директор школе.
Последњи пут се скреће пажња ученицима да се не смеју сами обрачунавати, већ да морају да се за све размирице обрате свом разредом старешини. Свака туча у школи и ван школе - повлачи искључење из ове школе.
Непридржавање (ових) и осталих одредаба повлачи најстрожу казну.
С. Ф. - С. Н.
Директор,
Славко Пенца
Забрањене су биле и појединачне посете биоскопским и позоришним представама. Ишло се само колективно, одељење или школа. Који ће се филмови гледати одређивала је Комисија састављана од наставника. На једној од седница Наставничког савета формирана је Комисија за преглед филмова који би евентуално могли бити приказани ученицима. Комисију су сачињавали Драгослав Пурић и Василије Ћеловић. Њихов задатак је био да процене да ли су понуђени филмови својом садржином, идејношћу и порукама примерени ученицима школе.
Пошто је примећено да ученици и поред забране излазе на улицу после 19 часова, или организују седељке по кућама, сачињен је распоред дежурства наставника који ће у одређене дане контролисати да ли се ученици придржавају наредбе. Након тога уследило је ново упозорење директора у Књизи наредби:
„Ученици из Пријепоља добро знају да свако вече по три наставника иду у обилазак ђачких станова и ђака, па ипак је К. Н. (име и презиме ученице обележио иницијалима Х. М.) имала смелости да организује седељку у својој кући.“

А како треба да изгледа и да се понаша један наставник види се из закључка који је усвојио Наставнички савет на предлог директора школе:
„1. Наставници морају да воде рачуна о свом изгледу, не смеју долазити са прљавим ципелама у школу, а другарице у хаљинама без рукава;
2. Наставник је дужан да се пристојно понаша на часовима. Не држати руке у џеповима, поздрављати се кад уђе директор или ко други од наставника у зборницу;
3. У односу са ученицима не бити груб, не викати, али бити строг. Искључење са часова треба да буде крајња мера, и не искључивати одједном више ученика;
4. Ученици треба да кроз предавања осете да наставник воли свој предмет.”
О моралном лику наставника често се разговарало на седницама Наставничког савета. Следећи пример може да буде узор и колективима школа нашег времена: Седница НС од 13. маја 1952. године имала је само једну тачку дневног реда - Мере против интервенција у школи.
Директор школе прочитао је писмо оца једне ученице упућено наставнику математике Храниславу Милосављевићу са молбом да његовој кћерки да прелазну оцену. У писму се налазило 1.000 динара. Наставник математике је одмах упознао директора школе са садржином писма. На седници је донета одлука да се са овим случајем упозна јавни тужилац, уз образложење да ће „таквих примера бити још, а све то поништава нас као наставнике јер се тражи да ми своју част продајемо за новац.” О овом случају наредбом су обавештени и ученици, у којој се, поред осталог, каже: „ ... они су (родитељи) неким наставницима у писмима послали питања која њихова деца знају да их наставници то питају, а за тројку су послали 1.000 динара. Пошто овај Савет не продаје своју савест и не даје тројке ни за јаја ни за паре, ти ће родитељи да одговарају пред надлежним судом за покушај подмићивања.

У истраживању „проблема учења сеоске деце“ разговарали смо са више појединаца који су тада били „ђаци пешаци“ Гимназије. Предочили смо им мишљење директора о њиховој „неспособности да прате наставу, незаинтересованости, спавању”.
Одговор Раденка Дивца, једнога од њих, може се сматрати типичним, јер садржи битне чињенице које су, углавном, износили и други. Очигледно емотивно такнут, са примесама горчине, он каже:
- Напротив, заинтересованост деце са села за учење била је већа него градске. Да није било те заинтересованости, многи би после прве године напустали школу, јер су услови под којима су се школовали били погубни. У зимским данима требало је устајати пре сванућа, неко из породице пратио нас је до првог друга са којим смо ишли у школу, у повратку су нас често сачекивали. А кад смо могли писати домаће задатке, учити? Једино увече, али под немогућим околностима: наспрам чкиљаве светлости петролејке за коју често није имало „гаса“ јер се тада, у време „следовања“ свих куповних артикала, нико није сетио да за породице које имају ђаке додели неки „бон“ више. А домаћи задатак могао се писати једино при јачој светлости или да се петролејка спусти на сто поред свеске. А шта да реде други укућани: како да се спреми вечера, да се опреде вуна и конопља, да дочекају гости. Зато сам, попевши се на столицу, читао стојећи поред лампе све док не бих задремао и понекад се стропоштао на патос. Ујутру ме мајка будила „према звијездама“, пратила до првог сусрета са сличним несрећником.
Сви путеви до школе били су тешки - и јесењи, и зимски и пролећни. Ипак зимски најтежи. За наше другове из града за учење су постојали много бољи услови: електрично осветљење према коме се могло читати и писати до миле воље, устајање је било касније, за помоћ су се могли обратити друговима око себе, и најглавније - могли су се наспавати ... А нама, јадницима - слободно то могу да кажем - било је све ускраћено, све нас је погађало. Ево шта се мени десило једног страховито хладног зимског јутра: Први час - писмени задатак из математике. Наставник Обрадовић написао задатке на табли и почео да нас обилази. Примети да ја не пишем. Упита ме што не пишем. „Заледило ми мастило!” - одговорих уплакано. (Бочицу мастила носио сам у спољњем џепу танког капутића. Знао сам да може и току трочасовног пута заледити, али нисам имао могућности да га сместим на „топлије“ место). Наставник узе моје промрзле ручице, погледа ме у сузне очи и рече одељењу: „Одлажемо писмени задатак за неки други дан!” Тај гест доброг човека и наставника памтио сам читавог живота. Али мало је било таквих - лакше се било жалити на нас „сељачиће“ него разумети наше невоље и помоћи нам.
А што се тиче „незаинтересованости“ ученика са села за стицање знања, то оповргавам овом чињеицом: Школске 1949/50 био сам трећи разред Ниже гимназије када се полагао Нижи течајни испит. Одлични ученици ослобађани су полагања испита, а њих је било 14. Из града су била само три: Фуад Чичић, Звонко Кубуровић и Алија Хаџић. Сви остали, њих 11 (Добрица Стиковић из Избичња, Драгомир Матовић са Јабуке, Рамо Зековић из Сопотнице, Љубомир Брашњевић из Звјезда, Милорад Маринковић из Водица, Перо Нинчић из Седобра, Перо Ратковић из Кучина, Руждија Ровчанин са Крушева, Гојко Савковић из Страњани и Мехо Шпиртовић из Бродарева) - били су са села. Да су били „незаинтересовани“ и да су „спавали на часу“ сигурно не би били међу најбољима.- објашњава даље наш саговорник и као добар познавалац историје школства у општини Пријепоље, наводи још неке конкретне податке:
- Упоредите број ученика са села који су завршили факултете са бројем ученика из града који су стекли академска звања, па ћете наћи одговор на ово питање.
Тако, на пример, школске1957/58. године у јунском и септембарском року матурски испит положило је 82 ученика, а њих 58 касније је завршило више школе и факултете. Међу њима био је највећи број ученика са села, знатно мањи из града. Из ове генерације од „градске деце“ факултете је завршило њих 11: Љубоје Гојаковић, Бећир Вељовић, Драгиша Делетић, Исмет Поровић, Ахмет Хаџихасановић, Сидка Чичић, Аиша Хамзић (сви из Пријепоља) и Абдурахман Хаџимуртезић, Омер Тахировић, Џемила Хаџић и Младена Назаревски (из Нове Вароши). Сви остали, а њих је ни мање ни више, него 47 - били су сеоска деца! Од њих шест су магистри.
Овоме бих додао један изванредан пример успешности сеоског детета из генерације која је долазила иза поменуте - из 1958/59:
Душанка Лучић прва је девојка из Велике Жупе која је пошла у Гимназију. Свакодневно је пешачила десетак километара, била на оку мештана као једина девојка која је после завршене четвороразредне основне школе пошла у Гимназију. У почетку сумњичаво, а касније са усхићењем и дивљењем, говорили су о њеној упорности, смерности и понашању за пример. Мислим да је та девојка много учинила за разбијање вековног схватања о школовању женске деце. Њеним примером, скоро масовно, пошле су и друге Великожупљанке јер су имале кога да виде и на кога да се угледају.
Душанка је брзо узлетела у научне висине. Интелигентна и радна, амбициозна и упорна, прва је жена из нашег краја која је стекла научно звање доктора наука. Дуго је наша гимназијалка била цењени професор Фармацеутског факултета у Београду.
А била је дете са села!

Пажљиво и дуго припремана Разгласна станица почела је са радом 20. маја 1959. године. Ученици су утрошили око 300 радних часова на уређењу проширеног простора испод степеница и инсталирању 14 звучника. За посебне заслуге у оспособљавању станице за рад Наставничко веће новчано је наградило ученике Фехима Тахировића и Милинка Прусића и наставника Александра Недожогина.
За чланове Редакције разгласне станице Наставничко веће именовало је Марију Ивановић, Загорку Ристовић, Киту Трандафиловић, Фуада Чичића и Драгишу Поповића.
Податак да су два ученика и један наставник уложили 300 радних часова у инсталирање Радио станице заиста је импресиван. Заинтересовали смо се за актере овог несвакидашњег подухвата. Међутим, наставник Александар Недожогин није више међу живима, а Милинко Прусић одавно живи у иностранству. Једино смо дошли до Фехима Тахировића који мирне пензионерске дане проводи у својој родној Новој Вароши.
Поверење нама двојици ученика и наставнику Недожогину да инсталирамо школску Радио станицу није нам дато случајно. Директорка школе Јелица Косовац, која је била иницијатор ове идеје, знала је да смо се ми и раније истицали у извршавању многих специфичних послова у школи за које је требало извесног знања и дара. Наш „трио“ се својски прихватио овог сложеног и посла у чему смо имали помоћ и осталих. Тако је „стручњак“ за струју био наш друг Тубић, а наставник Суљо Пашановић скоро увек је био с нама, давао предлоге, подржавао нас и бодрио.
Прусић и ја смо штемовали зидове до свих учионица (било их је 14), пробијали зидове, постављали каблове. Све смо радили примитивним алатом. Имали смо само чекић и пробојац. О електричним бушилицама нисмо ни знали. Радили смо у нашим супротним сменама, нисмо губили ни један час. Радили смо и недељом. Често нисмо ишли ни на ручак. Најчешће смо се хранили качкаваљем из конзерви и врућим сомунима које смо куповали у пекари у Шарампову.
Наставник Недожогин набављао је потрошни материјал и радио на постављању радио уређаја у просторији у поткровљу које смо преградили и адаптирали. Утрошено је много каблова, утикача, утичница, гипса. Ни сам не знам шта нас је то тако снажно вукло на рад. Вероватно зато што смо радили нешто ново, до тад невиђено, за своју школу и своје друштво.
Након обављеног посла приређена је мала свечаност. Окупили смо се у учионици до улаза у школу. Да би овој реткој свечаности присуствовало што више, сви смо стајали. За катедром је била директорка са још неколико наставника. Сви смо били у ишчекивању. А онда, наједном, као из ведра неба, зачуо се мушки глас: „Добар дан, наша школо! Нека нам је срећна Разгласна станица!” „Браво, браво! Живела! Срећно!” Од раздраганих повика није се више чуо глас спикера. Затим мало музике, па тренутак тишине. Устаје директорка и, видно узбуђена, честита нам почетак рада школске Разгласне станице. На крају је рекла: „Наставничко веће додељује новчане награде наставнику Александру Недожогину и ученицима Фехиму Тахировићу и Милинку Прусићу за њихов несебичан и велики труд који су уложили у њено отварање“. Награде нисмо очекивали, али су нам ипак пријале.
Следећег дана емитован је први програм, и то уживо, јер тада нисмо имали технику претходног снимања. За програм Разгласне станице била је задужена професорица Марија Ивановић, која се слушаоцима обратила са „Нека нам је срећан почетак!”
Мени су, вероватно као знак захвалности за рад који сам уложио за початак Разгласне станице, поверили да будем први учесник музичког програма. Спикер ме је најавио: „За срећан почетак, песму „Смедерево, граде од старина“ отпеваће Фехим Тахировић. Аплауз, наравно, нисам чуо, али кажу да је у учионицама било „вруће“. Касније сам сваки програм Разгласне станице слушао пажљиво, јер сам се осећао као да сам њен нераздвојни део. Садржаји су били разноврсни и интересантни.
Ето тако је отпочео рад гимназијске Радио станице - са задовољством завршава своје сећање господин Тахировић.
Радио станица је била прави „медијски бум“ за Гимназију. Са ове временске дистанце тешко је схватити коликав је имала значај за целокупни васпитно-образовни живот младих. Посебно за наставу општеобразовних наставних предмета, као што је српски језик. Програмски садржаји Радио станице захтевали су поштовање и примену општеприхваћених норми овог медија, па су кроз наставу овог предмета све више долазиле до изражаја различите врсте новинарског изражавања: вест, извештај, осврт, коментар, репортажа, кратка прича, приказ, хумор...Ученици су се веома радо појављивали на „гимназијским таласима“ - да чују свој глас, да се огледају у овој новотарији, да се покажу и прикажу. А све је то представљало конкретан подстицај за неговање литерарне писане и говорне речи. Изражајно читање, дикција, реторички квалитети и смисао за допадљиву изражајну форму - долазило је тога времена највише из гимназијске Радио станице, која је, као што се зна, била претеча Радио Полимља

 

Један од начина да се код ученика одржи каква-таква физичка активност и стварају претпоставке за што складнији физички развој младих личности и њихово укључивање у спорт као нераздвојни део друштвеног живота - било је увођење обавезне јутарње гимнастике за све ученике.
Овај облик једне врсте „замене“ за предмет који су сви ученици прижељкивали а нису га могли добити, саопштен је овако:
Наредба бр. 4.10.XИ 1948.
Јутарња гимнастика (фискултура) обављаће се, почев од данас, сваког дана после другог часа, за време великог одмора. По завршеном другом часу ученици ће имати пет минута слободног времена, затим ће звонити поново за почетак вежбања. Сви ученици-це обавезни су да обављају гимнастику, сем редара и оних које разредни старешина ослободи због болести, или других случајева. Вежбање ће изводити свако одељење засебно под руководством једног ученика кога су сви дужни поштовати.
Директор
Д. Обрадовић

 

Кад је реч о слободним активностима ученика у овој школској години, посебно треба истаћи да је Омладинска организација за 29. новембар, тадашњи Дан Републике, издала први број ђачког листа Наша реч. Текстове за ову прву ученичку публикацију приредили су Јоже Кос и Радослав Чабаркапа, док је куцање текстова на писаћој машини извршио Драгослав Пурић, који је ове године, поред наставе предвојничке обуке и физичког васпитања, одржао за ученике и три течаја стенографије. Чланови редакције били су ученици Гроздана Миливојевић, Батрић и наставници Радослав Чабаркапа и Јоже Кос.
Лист је излазио повремено, можда коју годину. Разлози за престанак излажења овог ђачког листа су вишеструки, међу којима су најглавнији недостатак материјалних средстава и техничких услова за припремање листа. Међутим, не треба занемарити ни друге разлоге (недовољна ангажованост наставничког колектива, коме је ђачки лист био видно огледало њихових обавеза и успеха).
Нажалост, нисмо успели да пронађемо ни један примерак Наше речи. Према сећању неких ученика, лист је излазио у малом броју примерака, што потврђује и упозорење у заглављу: Прочитај и дај другоме! Његов садржај чинили су литерарни радови ученика, али се на скромном броју његових страница нашла и ученичка - „наша реч”- о животу и раду школе (кратке вести из одељења, рад секција, културна и јавна делатност школе, учешће ученика у радним акцијама, спортске активности, шале из ђачког живота и сл.)

 

Нераздвојно друштванце матураната: Александар Котлица, Вељко Тодоровић, Маринко Мандић и Миле Петрић није могло да нађе стан у коме би сва четворица становали, а нису хтели да се раздвајају, јер их је сваки детаљ школског живота упућивао једне на друге. Нашли су необично решење: Почетком марта позајмили су шатор од Планинарског друштва у Пријепољу и поставили га у школском дворишту. Задовољни оригиналним и добрим решењем, овај камп-стан уредили су за пример - постељина, гердероба, књиге и друге личне ствари нашле су своје право место. Њихов живот у камп-стану представљао је неку врсту мини-интерната: знало се када су часови учења, изласка у град, забаве, опуштеног понашања... Њихови професори и другови нудили су им помоћ у проналажењу одговарајућег стана, али им је - како су говорили - најслађи сан и најдраже учење било под шатором у школском дворишту.

Фудбалски клуб гимназијалаца је формиран без већих тешкоћа. Према фото-документацији из тога времена, може се закључити да је у прво време са овим клубом радио наставник Славко Пенца, млади наставник, пун полета и жеље за рад за својим ученицима. Тренинзи и утакмице су се одржавали на тадашњем игралишту Фудбалског клуба Полимље на левој обали Лима на простору где се сада налази Штампарија Графокартон. Један од већих проблема ове екипе био је и недостатак фудбалских лопти које су се на неравном и шљунковотом терену брзо хабале, а често у току утакмице или тренинга улетале у Лим и квасиле, а није био редак случај да су при великом водостају Лима неке неповратно одлазиле низ реку.
Гимназијски фудбалски клуб „Слога”. Стоје, с лева: Михаило Кајо Томашевић, Љубомир Брашњевић, Славко Пенца (наставник), Алија Хаџић, Миливоје Митровић, Јусуф Поровић; чуче: Вешо Пурић, Слободан Алимпић, Пацо Пурић; седе: Петко Дивац, Фуад Чичић, Јусуф Јука Јусуфагић, Рефик Кучевић и Есад Еко Џанџановић
Екипа гимназијалаца, иако су њени играчи били веома млади и неискусни, била је веома квалитетна и често је побеђивала и регуларни тим ФК Полимље. Из њених редова регрутовани су најбољи фудбалери пријепољског најпопуларнијег спорта. Поменућемо само неке: Јусуф Јусуфагић, Есад Xанџановић, Љубомир Брашњевић, Миливоје Митровић, Алија Хаџић, Реџо, Јусуф и Исмет Поровић, Мирко Дамјановић (касније био тренер Партизана), Изудин Мулагановић, Омер Кријештелица, Мићо Свичевић, Марко Бандука, Махмут Пашановић, Бране Лисичић, Михаило Кајо Томашевић, Петко и Мирко Дивац - и многи други.
Професори физичког васпитања у наредним годинама били су фудбалери и тренери Полимља и спортски педагози (Џемалудин Мемо Кратовић, Синиша Несторовић, Драгољуб Витић, Жељко Чаравеша. Најуспешнији тренер био је Џемалудин Мемо Кратовић, који је три пута биран за тренера клуба на захтев фудбалера и Управе.

Гимназија је пријепољској одбојци неколико деценија, заправо све до данас, давала врсне одбојкаше и тренере који су оставили видан траг у пријепољској одбојци. Поред већ поменутих, у аналима пријепољске мушке одбојке остаће записани гимназијалци: Ферид Чичић, Милош Вујичић, Алија Шећо Иглица, Зоран Кијановић, Денис Даутовић, Зденко Крповић, Владо Мандић, Бесим Бегановић, Иван Стељић, Александар Тошковић, Сеад Хаџифејзовић, Гојко Цаковић, Немања Петрић, Адис Мицановић, Зоран Дукић ...
Врсни играчи и тренери ОК Путеви, поред Синише Несторовића, били су и професори физичког васпитања Џемалудин Мемо Кратовић и Ибрахим Мушовић који је одбојкашки клуб из Одбојкашке лиге Уже Србије увео у Прву српску одбојкашку лигу (1977). Успешни тренери ОК Путеви били су и бивши ученици пријепољске гимназије Зденко Крповић, Адис Мицановић ...
Због изузетних успеха у одбојкашком спорту Одбојкашки савез Србије прогласио је Пријепоље једним од центара одбојкашког спорта у Србији. И не само то. Пријепољски гимназијалци и студенти увелико су играли у одбојкашким клубовима великих градова у Србији (клубови Синђелић и Поштар), у југословенским клубовима, студентским репрезентацијама и својим факултетима, студентској репрезентацији Југославије. То је био велики успех одбојкашке школе са центром у Пријепољу, у чему је допринос пријепољске гимназије и њених ученика немерљив.
За разлику од мушке одбојка, женска одбојка, из објективних разлога, стартовала је касније. Забележено је да је прва женска одбојкашка екипа у Пријепољу формирана за време припрема за учешће на Студентским играма у Прибоју (1955). Чланице ове екипе биле су искључиво ученице пријепољске гимназије: Хајра Меховић, Славка Цвијовић, Милка Пушоњић, Јелена Несторовић, Вера Вукашиновић и Мира Ракочевић. Оне су дуго година браниле боје свога града и у овом саставу биле непобедиве. Био је то блистави почетак и најава успешног женског одбојкашког спорта у Пријепољу.

Колективу Гимназије почетком априла 1962. године пристигло је дирљиво писмо пензионисане учитељице Марице Спасић из Неготина, супруге Јована Спасића, предратог директора пријепољске гимназије:
Поводом годишњице смрти (10. априла) мог покојног супруга Јована Спасића, директора те Гимназије од 1924. до 1930. године, шаљем прилог у износу од 5.000 динара за фонд сиромашних ђака, деце његовог родног и увек драгог Санџака.

Звезда пријепољске кошарке између 1955. и 1965. године био је Здравко Бато Пушоњић, Пријепољац, син предратног професора књижевности пријепољске гимназије Милосава Пушоњића. Здравко је, после Влада Дивца, највеће име пријепољске кошарке, узор и подстрек многим ученицима Гимназије да заволе кошарку и активно се њоме баве. Кошарку је играо у београдској Црвеној звезди, у Земуну и Тузли где и сада живи. Носио је грб Републике Србије пет пута и био члан клуба Прве савезне кошаркашке лиге. Иако је у поменутој деценији (1955-1965) живео у Земуну, редовно је у летењим месецима долазио у Пријепоље, тренирао екипу, припремао је за учешће на МОСИ и играо за пријепољски тим. Објективно, сви успеси пријепољске кошрке везани су за његово име. („Јунак Игара Здравко Пушоњић је и овога пута био играч број један. Играо је за тројицу, пуцао из свих позиција и пунио кошеве противника“ - забележио је у Полимљу извештач са Петих спортских игара омладине Санџака које су одигране у Прибоју 1958. године).
Све су прилике да је прву „праву“ кошарашку лопту у пријепољску гимназију донео Родољуб Пурић из Пријепоља. Ево шта он о томе каже:
Кошаркашку лопту на поклон сам добио из Америке у лето 1961. године од Божа Богдановића, нашег комшије и пријатеља мога оца Брана. Било је то велико одушевљење међу нама, заљубљеницима кошарке (Владе Богдановић, Фахрудин Кратовић, Миле Брашанац, Владан Рогић и ја). Да заволимо кошарку узор нам је био Бато Пушоњић.
Наредне године уписао сам се у Гимназију, па смо тренинге наставили у сали ДРВ Партизан. За гимназијски кошаркашки тим, колико се сећам, играли су: Лале Морачанин, Менсур Зилић, Фахрудин Кратовић, Дервиш Ђурђевић, Владо Богдановић, Слободан Шалипур и други. Претходне школске године - Ферид Чичић. Касније су се гимназијски тим укључили и Владан Рогић, Немања Тубић и ја. Игри и правилима су нас учили Синиша Несторовић и Драгољуб Витић, профеесори Учитељске школе и Гимназије.
Популаризацији кошарке у Пријепољу највише су допринеле МОСИ. Ова спортска дисциплина, пуна динамике, брзих преокрета и изненађења, брзо је освојила омладину својом лепотом и спортским изазовима, тако да се број кошаркашких екипа постепено повећавао.
Поред Учитељске школе, Гимназије и Школе за квалификоване раднике, у којима се играла кошарка, ова спортска дисциплина привлачила је и радничку омладину. На Омладинским радничким спортским играма 1964. године наступале су и кошаркашке екипе Ириса и Погона Фапа.
Кошаркаши Гимназије били су доста јака екипа. Исте године, у оквиру спортских такмичења уприличених за Дан обележавања 50-годишњице пријепољске гимназије, екипа слављеника победила је кошаркаше ученика гимназија из Титовог Ужица и Пљеваља и Учитељске школе из Пријепоља и освојила прво место.
Пут кошарке од прашњавог терена, који су играчи сами поливали, обележавали и припремали за утакамице и оскудног инвентара којим се располагало, до квалитетније игре, темељнијег тренерског рада са играчима, значајнијих резултата и учешћа у некој кошаркашкој лиги био је доста дуг, преко двадесет година.
Према писању Полимља у кошаркашкој сезони 1975. године пријепољски Кошаркашки клуб се већ такмичи у Зони титовоужичког региона, што је било прво такмичење у некој зони откако се почела играти кошарка у Пријепољу.
Овај успех и сви наредни до 1977. везани су за Џемалудина Мема Кратовића, који је у Кошаркашкој секцији школе окупио своје ученике у којима је препознао таленат и љубав према кошарци. За свега две-три године упорног и заједничког рада од тих младих спортиста створио је тим који је добром игром и резултатима скренуо пажњу на себе и кошарку у граду на Лиму учинио још популарнијом.
Кошаркашка секција прерасла је у Кошаркашки клуб под покровитељсвом Хемијске индустрије Елан, чије име носи на дресовима и, што је најважније - постиже добре резултате.
Елан је веома брзо освојио прво место у Зони титовоужичког региона, обезбедио пласман у Јужномораској лиги и на крају на велика врата ушао у Републичку лигу - Група Цетар, што представља највећи успех кошарке у Пријепољу. Бити у друштву Студента (Крагујевац), Партизана (Светозарево), Студента (Ваљево), Лознице (Лозница), Такова (Горњи Милановац), Мионице (Мионица), Гоча (Врњачка Бања), Слоге (Ужичка Пожега), Новог Пазара (Нови Пазар), Првог партизана (Титово Ужице) и Прве петолетке (Трстеник) - заиста је био велики успех.
Кошаркаши „Елана”: Џемалудин Мемо Кратовић, тренер и спортски педагог, Никола Опачић, Душан Дробњаковић, Жељко Попадић, Миленко Цвијовић, Жељко Остојић, Миодраг Опачић, _________ Михаиловић, Синиша Несторовић, секретар СИЗ-а за физичку културу; Мирсен Ћуповић, Зулфекир Бато Садовић, Миодраг Станишић, Бобан Мрдаковић и Славиша Ивезић
Похвале су стигле и од Стручног тима Кошаркашког савеза Србије, који су приликом посете Пријепољу оценили да ови младићи заслужују да се такмиче у Републичкој лиги и да се уз добар стручни рад могу задржати у њој, а да то ипак не буде само „авантуристичка шетња“ кроз Републичку кошаркашку лигу. Након постигнутог успеха, Мемо Кратовић се повукао са места тренера (изабран је затренера фудбалера Полимља), а на његово место дошао је Менсур Зилић, бивши ученик и кошаркаш пријепољске гимназије.
Од кошаркаша ученика Гимназије, који су Клуб увели у ову лигу, посебно су се истицали: Драган Пузовић, Миодраг Опачић, Жељко Попадић, Слободан и Славољуб Пушица, Миодраг Станишић, Зулкефир Бато Садовић, Миленко Цвијовић, Првослав Пузовић, Душан Дробњаковић, Никола Опачић, Мирсен Ћуповић, Жељко Остојић, Бобан Мрдаковић и др.
Након постигнутог успеха кошарка је у Пријепољу постала нека врста статусног симбола и вид спортског достигнућа и престижа.
Даљој афирмацији овог спорта у граду на Лиму допринео је Владе Дивац, Пријепољац, светска звезда у кошарци.

1962/63. Све што је у овој школској години постигнуто пало је у сенку трагедије која се догодила 18. маја 1963. године, када је малолетни ученик Д. Б. на часу револверским хицима усмртио свог професора руског језика и разредног старешину Радослава Чабаркапу.
Гимназија и Пријепоље били су у шоку, а вест о томе пренели су скоро сви значајнији медији у Југославији.
Можда се никада у потпуности неће сазнати мотиви и околности под којима је ученик пуцао у једног до тада најбољих професора пријепољске гимназије.

1975/1976.

Највећи успех у ваннаставним активностима имао је Хор школе који је водио професор Миленко Бајић. Хор пријепољске гимназије учествовао је на Фестивалу омладинских хорова Србије у Новом Пазару 8. и 9. маја 1976. године, када се представио песмама: Кажи ми, кажи, Катинке, Полимке, Жртвена песма (друга руковет). У веома јакој конкуренцији Хор је заузео пето место, што је у школи оцењено као успех, поготову када се има у виду да Хор пријепољске гимназије није имао скоро никакву традицију. Летописац Гимназије забележио је учешће Хора у свечаним програмима посвећеним ослобођењу Пријепоља, обележавању годишњице Пријепољске битке, дочеку Титове штафете, и др.

Пажњу љубитеља сликарства привукле су две самосталне изложбе у граду и Милешеви, обе организоване у јуну, академских сликара Зорана Пурића и Изудина Иће Поровића, професора пријепољске гимназије.

Био је то симболичан крај активности радника и ученика пријепољске гимназије у школској 1976/77. години.Био је то симболичан крај активности радника и ученика пријепољске гимназије у школској 1976/77. години.