ДИРЕКТОРИ ГИМНАЗИЈЕ

1913-2009
ЖИВКО ЈОКСИМОВИЋ
Живко Јоксимовић је рођен 27. jула 1875. у селу Горобиљу код Пожеге. Иначе, његови су пореклом из златиборског села Љубиша. Основну школу учио је у Пожеги а реалку у Ужицу од 1887. до 1894. Студије је завршио на Филозофском факултету у Београду 1900. године, када бива постављен за суплента Прве београдске гимназије.
Упоредо са радом у просвети, он се бави и научним радом, па му Министарство просвете додељује стипендију за студије геологије у Берлину. По повратку из Берлина службовао је у више места: Београду, Пироту, Лесковцу, а по избијању Балканских ратова одлази на фронт. По завршетку Балканских ратова наставља рад на истраживању Пожешке котлине, сарађујући у свим тадашњим листовима и часописима.
На предлог др Јована Жујовића, професора Велике школе, Живко прихвата да за своју докторску дисертацију обради Пријепоље и околину. То је био један од разлога да буде распоређен за професора и директора гимназије у Пријепољу, где је провео непуну годину и по.
По завршетку Првог светског рата, Катарина и Живко су се 1919. године вратили у земљу, али су распоређени на службу у Приштину, да би се 1931. вратили у Београд.

ЈОВАН СПАСИЋ
Професор Спасић је рођен у Сјеници 1885. године. Један је од познатих српских ђака који је матурирао у солунској гимназији. На студије је кренуо у Женеву, али се после годину дана вратио у уписао филозофски факултет у Београду, где је завршио југословенску књижевност 1912. године, и француски језик (под Б).
Одмах по завршетку факултета одлази на службу у Призрен, где у Богословији предаје српски језик а у учитељсјкој школи француски. За време Првог светског рата, две године је био у избеглишту, где је шеф групе наших ђака у француским градовима Ансију и Маноску. На захтев и по препоруци свога професора, Павла Поповића, одлази у Кембриџ, где предаје југословенским ђацима на матурантском течају а затим је постављен за шефа групе у Лондону.
Спасић је први пут дошао у Пријепоље за директора гимназије у јануару 1919. године, да би организовао и обновио њен рад после рата. Ту се задржао само до завршетка те школске године да би се исте године у јесен вратио у Призрен.
У Пријепоље се, поново, вратио у октобру 1924. године и остао све до 1930.
Спасић је остао упамћен као врло способан и предузимљив директор, који је водио Гимназију у врло тешким временима и по залагању да се и сиромашној деци, нарочито сеоској, омогући школовање.
По одласку из Пријепоља, Спасић службује у Београду, али убрзо (1931) бива постављен за инспектора за наставу Зетске бановине на Цетињу. Од 1932. До 1934. је директор Пљеваљске гимназије, а од 1935. до 1942. директор Учитељске школе у Неготину. По ослобођењу радио је краће време као професор у Зајечару, да би ту био и пензионисан. Умро је 1961. године.
Професор Спасић је био и плодан писац. Нарочито су остале у сећању његове кратке приче са тематиком из родног краја - са Пештера.

ОЛИВЕРА МАРИЋ
Оливера Марић је рођена 1895. године у Новој Вароши, у свештеничко-учитељској породици, која потиче из пријепољског села Сељана. Њен отац, Василије, био је угледни парох сељански и толачки. Како су свештеници махом били и учитељи, то је и Василије био и парох и учитељ. Оливера је рођена у Н. Вароши јер је њен отац у то време тамо службовао.
Оливера је гимназију учила у Скопљу а школовала се и у Прагу у Чешкој. Била је и председница Кола српских сестара.
У Пријепољској гимназији је радила као учитељица вештина, а кратко време, у јесен 1919, како каже у једном писму брату, око два-три месеца, „обавља дужност директора“ Гимназије. Тако се и потписала у једном допису Министарству 3. новембра 1919. године, а у другом допису од 16.новембра као „вршилац дужности директора“. На месту директора, Оливера се нашла у врло тешком тренутку: рат је тек завршен, требало је обновити рад Гимназије, до стручних кадрова се тешко долазило. Она је премостила празнину на месту директора, која је настала одласком Јована Спасића у Призрен у јесен 1919. до доласка новог директора, Цветка Петковића, 17. новембра 1919.
Значајна је и као једна од првих школованих Пријепољки с почетка 20. века.
Умрла је 1971. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу.

ЦВЕТКО ПЕТКОВИЋ
О Цветку Н. Петковићу мало се зна, а није сачуван ниједан штампани извештај о раду школе из тог периода, сем оних, доста штурих, писаних руком, kojи се чувају у Архиву на Топчидеру (бивши Архив Југославије/Србије и Црне Горе).
Рођен је у Седларима код Свилајнца, према ономе што се може закључити из других, доста штурих докумената, око 1864. или 1865. године, јер се није могло доћи до тачне године његовог рођења.
Прво помињање овог професора, до кога смо дошли, је у Извештају Смедеревске гимназије за 1910/11.5 где се каже да је Цветко Петковић био њен професор, постављен указом од 11. октобра 1910. Такође се наводи да је већ био „надзорник основних школа у пензији“ те да је од тога датума добио „IV периодску повишицу“. Предавао је математику, јестаственицу, земљопис, физику и хемију. Тада је имао 21 годину „наставничке службе“. Ово мало збуњује, јер упућује на закључак да је пензионисан, релативно, млад, изузев ако се наставничка служба не рачуна посебно од других послова које је, евентуално, радио, јер видимо да је био надзорник. Петковић је у Смедереву остао и 1911/12. и 1912/13. школске године.
Оснивањем гимназије у Новом Пазару (основана истим Указом којим и гимназија у Пријепољу), Цветко Петковић је Указом Њ.Б. Краља, од 15.12.1913. „постављен за професора новопазарске гимназије“. Већ школске 1914/15. године, он је отишао из Пазара, али се не каже куда. Из онога што се у архивама може наћи, види се да је био врло способан и одговоран директор, удовац у пензији, без деце. Цветковић је у Пријепољску гимназију дошао 17. новембра 1919. а већ сутрадан „примио управу гимназије“.
Већ смо рекли да је Гимназија 1924. год. остала без директора, упркос томе што је председник општине, Веселичић, 24. марта 1924. упутио молбу министру „да се на положај директора гимназије задржи господин Цветко Петковић, док се на његово место не постави друго лице“. Очигледно то није уважено, јер се он 10. априла 1924. потписује као „заступник директора“, а дужност је вршио све до 20. октобра 1924. када је коначно пензионисан.
Указом Њ.В. Краља од 27. јануара 1923. године одликован је орденом Св. Саве четвртог степена. Орден му је уручен када је већ био у пензији, о чему нови директор, Јован Спасић, извештава Министарство 17. новембра 1924. године.
Пријепољски лист „Санџак“, у броју од 1. фебруара 1934. године, бележи да је господин Цветко Петковић, директор гимназије у пензији и „члан управног одбора црквене општине Пријепоље“ поклонио цркви једно звоно за душу својих родитеља, вредно преко 7.000 динара. Даље се каже да „ово није први пут да помаже културне и хумане установе. Он је издашно помагао сиротињу обе вере“.

Обзиром да је Петковић био удовац и без деце, за разлику од других директора из предратног периода, неоправдано је заборављен. Упорним трагањем, дошло се до врло важних података о овом угледном, хуманом и способном професору и директору, па ћемо их овде и навести, а тиме га и сачувати од заборава.
После пензионисања Цветковић је, нема сумње, трајно остао у Пријепољу, јер се помиње као „члан управног одбора црквене општине“ 1934. године, а мало је веровартно да би био члан одбора а да није живео у Пријепољу.
Уласком усташа у Пријепоље, 1941. године, положај српског живља се погоршао. Миле Крповић, у свом рукопису бележи: „Почело је систематско фаворизовање Муслимана у односу на Србе и то хапшени су углавном Срби из редова грађанских партија, а Муслимане који су били компромитовани као комунисти“.1
Познато је да су сви, који су радили у државној управи, морали да положе заклетву новој, усташкој, власти. Миле Крповић пише: „Огромна већина Срба није хтела да положи заклетву ни да иде на службу, па су усташе тада поставиле Муслимане ... Директор гимназије, Цветко Петковић, (стар око 80 година) дошао је у пореску управу где су исплаћиване плате и пензије да узме пензију. Кад су му поставили прво да положи заклетву он је рекао: žЈа сам једном заклетву дао, нећу да лажем. Пензију му нису дали“.
Овај вредан запис, случајно сачуван, довољно говори какав је човек и родољуб био професор Петковић.
Даљим истраживањем, дошло се до још неких података о Петковићу. Миле Дерић (1930), стари Пријепољац, испричао нам је своје сећање на „старог професора“, како су Пријепољци Петковића звали. Он каже да је професор становао у кући преко пута Градске кафане (други ред кућа од главне улице; планирана за рушење) и да је умро крајем 1944. године. “Управо тада, када је професор умро, каже Дерић, било је неко бомбардовање Пријепоља, а нас неколицина, са попом Шиљком (касније га ликвидирали партизани) је баш понела професора на гробље. Пошто је пуцало на све стране, склонили смо ковчег у једну напуштену кућу преко пута Градске кафане и ту је покојник преноћио. Сутрадан је Пријепоље поново бомбардовано, па смо само успели да покојника пренесемо у цркву, која је стотинак метара ниже, где је опет преноћио. Тек трећи дан смо га сахранили на гробљу на Чаиру“.2
Када је било то бомбардовање Пријепоља када је умро Петковић, тешко је рећи, јер је, по сећању Пријепољаца, бомбардовања било више. Вероватно се ради о савезничком бомбардовању 7. новембра 1944. када су савезници, „уместо да бомбардују немачку колону која се од Сјенице кретала према Пријепољу, они товар бомби сручили на град“. Тада је погинуло 40 грађана.
Обилазећи градско гробље и место, где је, по Дерићевом сећању, Петковић сахрањен, није нађен никакав белег, јер је гробље неколико пута реконструисано а очигледно да није имао ко да обележи гроб директора Петковића.
Да би дошли још до неких података, потражили смо у Општини књигу умрлих за 1944. годину. Нажалост, нашли смо само „Регистар за матичну књигу умрлих“ за 1944. годину, где је уписано име професора Петковића, са назнаком да се подаци налазе у књизи умрлих на страни 6, текући број уписа 41. Али, књиге умрлих није било, мада је, нпр. сачувана она за 1943. годину. Но, овим је несумњиво потврђено да је Цветко Петковић умро и сахрањен у Пријепољу 1944. године.

ДРАГИША БОРИЧИЋ
Драгиша Боричић је рођен 18. априла 1887. године у селу Драгосави на Полици код Берана. (У Споменици мушке гимназије у Скопљу стоји да је Боричић рођен 18. априла 1889. године, а према казивању његовог синовца, професора Владимира Боричића из Берана, Драгиша је, највероватније, рођен 1885. године, пошто се због прекида у раду основне школе, у гимназију уписао као одрастао младић).
По завршетку основне школе, која је на Полици основана 1892. године, деда Жујо је свог унука Драгишу уписао у Српску гимназију у Солуну. У Солуну је Боричић завршио шест разреда гимназије (1904-1909), а седми разред и матуру у Српској гимназији у Скопљу.
Школске 1910/11. уписао се на Филозофски факултет у Београду на студије српске књижевности где слуша предавања Богдана и Павла Поповића и Јована Скерлића. Као одличан струдент и даровит говорник, Боричић ће 16. јуна 1914. године, у име генерације студената, говорити на Скерлићевој сахрани.
Као велики патриота Боричић се, уочи балканског рата, јавља као добровољац у четнички покрет мајора Војина Поповића, „Војводе Вука“ и учествује у борбама на Куманову, Прилепу, Битољу и другим бојиштима од Косова до Јадранског мора.
Од јесени 1914. па до завршетка Мојковачке битке, јануара 1916. Боричић је борац Прве доњовасојевићке бригаде. У пролеће 1916. аустроугарске власти га хапсе и затварају најпре у колашински затвор, а затим га интернирају у мађарске логоре Нађмеђер и Болдогасон, где је остао све до капитулације Аустро-Угарске 1918. године.
По повратку из заробљеништва, Боричић је постао професор Беранске гимназије, а универзитетске студује, које је због рата прекинуо, окончао је тек две године касније.
Наредних десет година, могу се означити као најплодоносније раздобље у његовом животу. Као врстан професор и васпитач, Боричић је обновитељ културног живота у целом крају. Руководио је радовима на подизању нове зграде Беранске гимназије, стара се о довођењу квалитетнихнаставника у гимназију, подстиче археолошка и културноисторијска проучавања Васојевића и Полимља, огледа се као песник, есејист, приповедач, књижевни историчар и сакупљач народних умотворина.
Сарађивао је у двадесетак листова и часописа где је објављивао своје огледе, песме, приповетке, путописе, репортаже, приказе.
Боричић није био по вољи тадашњем режиму, па је, уместо награде за свој рад и способност, послат 1928. на рад чак у Скопље, где је остао до 1930., када је премештен за директора гимназије у Пријепољу. У Пријепољу је остао све до своје трагичне смрти 1944. године.
Он је био човек широких видика, свестрано образован, добричина и боем. Волео је музику и сликарство, свирао флауту и повремено предавао и цртање у Пријепољској гимназији. За време школовања у Солуну добро је научио грчки и турски а касније солидно савладао немачки и француски.
У сећањима својих савременика остао је упамћен као велики хуманиста, боем, интелектуалац, који је својом маркантном појавом и животом привлачио пажњу, поготову у малим срединама где је службовао. Према речима једног изасланика Министарства просвете, његовом „очинском бригом“ основана је ђачка трпеза за сиромашне ученике Пријепољске гимназије а помагао је своју ближу и даљу родбину као и муслиманску бихорску сиротињу.
Партизани су га, тајно, без суђења, ликвидирали на Равнама у Пријепољу, једне ноћи у октобру 1944. године. Тек 1961. опет тајно ноћу, његове кости откопао је брат Батрић и пренео их у породичну гробницу на Маштанском гробљу код Берана, а гроб му је обележен тек 1994. године.
Зашто је стрељан Боричић?
Његови биографи налазе као могућа два разлога. Један је што је Боричић био ожењен Ајдом, ћерком угледног београдског судије Јеврема Угрића, чија је жена, Ајдина мајка, била Немица, па су Немци, за време окупације често долазили код Боричића у кућу. Други, још већи грех виде у томе што је Боричић, као делегат Старе Рашке, присуствовао четничком, светосавском конгресу у селу Ба код Љига, на Савиндан 1944. За оно време то су били смртни греси који се нису могли опростити.
Боричићеви Сабрани књижевни радови објављени су у књизи „Испод Комова“ (1997), коју је приредио Добрило Аранитовић, а предговор написао академик Матија Бећковић.Име му је уписано на спомен плочи „Српски писци убијени у грађанском рату 1941-1945“, која се налази на згради Удружења књижевника Србије у Београду.