ОСНИВАЊЕ ГИМНАЗИЈЕ

Многи мисле, мада то нигде није потврђено,  да је отварање гимназије у Пријепољу, уместо  у Новој Вароши,  највише заслуга Сретена Вукосављевића. Но, без обзира, што  је гимназија отворена у Пријепољу а не у неком другом граду у ново- ослобођеним крајевима, првенствено  је  заслуга краља Петара I Карађорђевића, који је и сам био врло учен и просвећен а такође велики демократа. Схватајући шта гимназија значи за један заостао крај, како је Пријепоље дочекало ослобођење, он је својим Указом од 20. новембра 1913. године одобрио отварање гимназије у Пријепољу. То је било само годину дана после коначног ослобођења Пријепоља од Турака 27. октобра 1912. године, када је, сигурно, било и пречих послова од отварања гимназије. Указ гласи:

Ми Петар Први,
по милости божијој и вољи народној Краљ Србије, на предлог Нашега Министра Просвете и Црквених Послова и по саслушању нашег Министарског Савета решио сам и решавам:
да се отвори непотпуна Гимназија у Ђевђелији, Тетову, Новом Пазару и Пријепољу.
Наш Министар Просвете и Црквених Послова нека изврши овај указ.

20.новембра 1913.године
Министар Просвете и Црквених Послова Љ.Јовановић, с.р.
Петар,с.р.

 

Гимназија је почела са радом у згради бивше турске руждије (полугимназије), коју је турска власт кулуком саградила још 1839. године. То је зграда у којој се данас налази пријепољски Музеј. За првог директора постављен је, 9. децембра 1913. године, Живко Јоксимовић, родом из пожешког села Горобиља. Одмах по постављењу он је са супругом Катарином кренуо за Пријепоље, али  су успели да стигну само до Ужица, јер су невреме и велики сметови онемогућавали даље путовање, поготову преко залеђеног Златибора. Зато су били принуђени  да се врате код његових родитеља у Горобиље, док се време не поправи. Ту су остали до  половине фебруара, када су наставили пут за Пријепоље.
Одмах по доласку, дали су се на посао и почели са припремама за отварање школе: сређена је зграда турске руждије, обезбеђен наставни кадар, уписани ученици… Тако је школа, коначно  почела са радом 3. марта 1914. године. У једном Извештају о почетку рада гимназије, Живко Јоксимовић каже: “Указом његовог величанства краља Петра I, од 20. новембра 1913. године, отворена је у Пријепољу непотпуна гимназија, која је почела са радом 3. марта 1914. године. Школску зграду, у којој је смештена гимназија, уступила је пријепољска општина и тиме омогућила брзо отварање гимназије.

Зграда се налази скоро у средини вароши, двоспратна је, са неподесним распоредом одељења за школу. Целом ширином, по средини зграде налази се на оба спрата ходник, широк три метра. Морали су се избијати преградни зидови да би се добиле две учионице на горњем спрату од којих једна има 32, а друга 34 квадратна метра површине. Унутрашња шупљина зграде је: 13 метара дужине и 12 ширине. Сви су преградни зидови од плетара и блата, само је наоколо зид од камена трпанца, дебео 70 см. Степенице, врата, прозори и под требало би све поново направити. Најгоре је са школским двориштем које има свега 150 квадратних метара“.

Према Извештају за школску 1913- 1914. годину, Пријепољска гимназија је у први разред уписала 34 ученика, а разредни старешина је била Катарина Јоксимовић. Без обзира што је школа радила непуна четири месеца, сви ученици су завршили разред, с тим што су двојица полагала разредни испит, шесторо  је чак разред завршило са одличним успехом, једанаест са врло добрим а остали су били добри.   

Свакако најзначајнији ученик, који је похађао прву генерацију Пријепољске гимназије, био је Милосав Пушоњић, касније професор књижевности и директор гимназија у више  места.

У свом сећању, које се чува у архиви Пријепољске гимназије, Катарина Јоксимовић, наставница гимназије и супруга професора Јоксимовића, оставила је своје сведочење о њиховом кратком боравку и службовању у Пријепољу.
Она каже:
- Када смо стигли у Пријепоље, дочекани смо од мештана срдачно, тако да нам је од првог момента тај народ био драг. Отпочели смо рад у гимназији са пуно радости, гледајући наше ђаке како са пуно воље раде у школи. Деца муслиманске вере говорила су дивним српским језиком, али нису знали ни да читају ни да пишу ћирилицом, с тога сам решила да четвртком поподне и недељом радим са њима и за месец дана успела сам да науче. Како је пријатно кад око себе видите све људе насмејане, тако су и Срби и Муслимани остављали утисак. Радило се са пуно љубави и воље, нисмо имали велики колегиум, али смо наишли на људе ван школе, који су се радо прихватили да држе часове из предмета који су им познати. Главне предмете поделили смо мој супруг и ја. Од оно мало српског живља, чинило нам се, да је то све наша породица у којој смо се осећали срећни. Исто тако смо сву децу заволели а и они нас. Дружили смо се и са муслиманским породицама, а нисмо имали никаквих потешкоћа са децом невспитаним, једном речи, сви смо били задовољни.