ДИРЕКТОРИ ГИМНАЗИЈЕ

ДИРЕКТОРИ ОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО 1977.
ДАНИЛО БАРЈАКТАРЕВИЋ
Др Данило Барјактаревић рођен је 1910. године у Петњику код Берана. Основну школу и гимназију завршио је у Беранама. На Филозофском факултету у Скопљу студирао је на 12. групи, са српским и старословенским језиком као основним предметима. Године 1933. дипломирао је у Скопљу, а од 1936. године био је у активној просветној и научној служби: најпре је радио као професор у гимназијама у Новом Пазару, Бијелом Пољу, Даниловграду, Смедереву и Чачку. Након тога именован је за директора пријепољске гимназије (1945-1948). Следе нова именовања: директор Гимназије и Учитељске школе у Новом Пазару. За професора и ректора Више педагошке школе у Крагујевцу биран је 1950. године.
Докторат филолошких наука је одбранио на Филозофском факултету у Новом Саду 1958. године. Његова докторска дисертација Новопазарско-сјенички говори прихваћена је на Одељењу литературе и језика Српске академије наука и уметности и штампана у 16. књизи Српског дијалектолошког зборника. Године 1960. изабран је за научног сарадника Института за српскохрватски језик у Београду. Исте године одлази у Приштину, где као доцент, ванредни професор и шеф катедре за српскохрватски језик на Филозофском факултету остаје до 1975. године. Пензионисан је 1976. године као директор Института за српскохрватски језик.
Др Барјактаревић се интензивно бавио научним проучавањем своје струке. Написао је 74 научна рада, од којих су неки постали веома значајни у нашој дијалктологији, акцентологији, историји језика, синтакси и лексици. Међу најважнијим делима су: Новопазарско-сјенички говори, Бихорски говор, Говорне особине Гњилана, Средњоибарска говорна зона, Прешевско-бујановачка говорна зона, Студенички типик, Савина испосница, Косовски дијалекатски тип, Говор Срба у Метохији и Дијалектолошка истраживања.
Добитник је многих награда и признања, међу којима је и Орден рада са златним венцем.
Умро је 7. новембра 1988. године у Београду.
Данило Барјактаревић је током целог послератног просветарског рада био на руководећим радним местима. Почео је од пријепољске гимназије којом је руководио од 1945. до 1948. године, управо у најтеже време и најсложенијим условима када је требало поново успоставити ратом покидане школске нити. Почео је скоро ни од чега: зграда Гимназије била је уништена а са њом и сва школска имовина, тешко се обезбеђивао наставни кадар, дуго се нису могли створити ни основни услови за нормалан рад, а ратом уништени град тешко је излазио на крај и са основним животним питањима.
Пун снаге и полета, а у својим најбољим радним и интелектуалним годинама, Барјактаревић се храбро ухватио у коштац са свим тешкоћама које су стајале на путу просперитета овог места. Школски простор у коме се одвијала гимназијска настава (данашња зграда Музеја) није пружао ни основне претпоставке за организовање рада. Но, млади и амбициозни директор није поклекнуо пред изазовима новог времена и огромним захтевима друштва за школовање ратом ометених младих нараштаја. Личним примером и неспорним ауторитетом успео је да ангажује не само школски колектив на остваривању образовно-васпитних задатака, него и утицајне људе локалне средине да се подигне нова гимназијска зграда, у чему је успео за релативно кратко време.
Као страствени заљубљеник у свој позив и своју струку, држао је и часове српског језика који су и после толико година остали упамћени код његових ученика као оригинални примери како се лепотом речи струка заодева у љубав према матерњем језику из које се у школском ходу лакше долази до потпуније писмености.
У многобројним доменима рада руководиоца једне школске установе, Барјактаревић као да није заборављао ни најситнији детаљ. Истражујући податке о раду пријепољске гимназије од 1941. до 1977. године, пријатно смо се изненадили када смо највише података пронашли баш код њега. Године 1945-1948, на којима су се још увек осећали ратни ожиљци, Барјактаревић је у Летопису школе боље обрадио него многи његови следбеници у бољим и срећнијим годинама. Његово бриљантно перо забележило је многе детаље рада школе, са посебним нагласком на битне одлике школе и средине. А треба се подсетити да се тада писало искључиво руком - држаљом и пером умочено у мастило до којих се тешко долазило. Но, љубав и обавеза према школи, спојене у нераскидиву целину, биле су јаче од тешкоћа.

ДОБРИЦА ОБРАДОВИЋ
Добрица Обрадовић рођен је 19. јуна 1911. године у селу Велики Крчмари у општини Рача Крагујевачка. Основну школу завршио је уродном месту, нижу гимназију у Рачи, а учитељску школу у Јагодини 1932. године.
Крајем октобра 1933. године постављен је за учитеља Основне школе у Топлом Долу, у ондашњем срезу босилеградском.
На Вишој педагошкој школи у Београду завршио је студије на групи Француски језик и српски језик са југословенском књижевношћу (1938).
Након једногодишњег рада у Грађевинској школи у Салашу (крајинском) добија стипендију француске владе и одлази у Париз на двомесечно стручно усавршавање.
У предвечерје Другог светског рата (1940) мобилисан је и у 19. пешадијском пуку у Крагујевцу обављао дужност командира вода. Ратни вихор затекао је његов пук у Кавадарцима Македонији и у општем расулу, заробљен је 10. априла 1941. и одведен у заробљеништво у Немачку где је све време рата провео по логорима за заробљене југословенске официре (Нирнберг, Хамелбург, Хамерштајн, Зандбостел).
По повратку из заробљеништва ставио се на располагање Министарству просвете и одмах је распоређен за наставника пријепољске гимназије, а од 1948. до 1951. године обављао је дужност директора школе и истовремено држао часове у настави.
Иако му је основна струка био француски језик, Обрадовић је предавао српски, математику и хемију, а касније, кад је донет нови наставни план, и француски језик. Поседовао је солидно знање из свих ових наставних предмета које је предавао, а часове је темељито припремао, тако да ученици нису знали која је, управо, његова струка. Имао је широко разумевање за тешкоће ученика, посебно оних који су долазили са села. У сећањима генерација којима је предавао упамћен је као наставник достојанственог држања и понашања, одмерен у свему и елегантан у одевању.
Био је члан Среског културно-просветог одбора (СКПО) који је организовао целокупни културни и јавни живот у срезу.
Септембра 1951. године, по својој молби, премештен је у Крагујевац (радио је у Учитељској школи и био просветни саветник). Уз рад је завршио Филозофски факултет у Београду, група Француски језик и француска књижевност). Са супругом Надеждом написао је уџбенике Француског језика за пети и шести разред основне школе који су низ година били у употреби у основним школама.
Из Крагујевца је прешао у Београд. Прво је био директор Основне школе Ослободиоци Београда, затим саветник у Републичком заводу за наставна средства и школску опрему, а после интеграције овог Завода са Заводом за уџбенике именован је за начелника Редакције и уредника за уџбенике страних језика. На тој дужности је остао све до одласка у мировину 1974. године.
За укупан рад у просвети одликован је Орденом рада са златним венцем.
Живи у Београду.

ЖАРКО МИХАИЛОВИЋ
Жарко Михаиловић (отац Саво, мајка Зора) рођен је 2. фебруара 1916. године у Крњешевцима у Срему. Основну школу завршио је у родном месту а гиманзију у Земуну. Студије математике и физике завршио је 1939. године на Филозофском факултету у Београду.
Одлуком Министарства просвете Краљевине Југославије од 27. септембра 1940. године постављен је за суплента Више гимназије у Велесу, где је остао до капитулације Југославије. За време Другог светског рата био је у заробљеништву у Немачкој.
По повратку из заробљеништва преузет је у државу службу у својству суплента Неотпуне мешовите гимназије у Молу.
У Пријепоље је дошао одлуком Министарства просвете НР Србије од 9. јула 1948. године у којој је краће време (1951) обављао дужност директора.
Професор Михаиловић био је велики стручњак за математику и велики радник. Ученици којима је предавао још се увек сећају неких његових интелктуалних, радних и моралних особина:
Његова „компјутерска меморија” (која је извирала из љубави према ученицима), радни елан и људска и родитељска брига за све ученике, учинили су да његово ђаци заувек одаганају од себе „математичког баука” и његов предмет трајно заволе. Планском (пре)расподелом наставног кадра Михаиловић је 1951. године премештен у Гимназију у Шиду где је предавао математику, физику, а по потреби и француски и немачки језик. У времену од 1956. до 1958. године био је директор школе и предавач у настави.
После престанка рада Гимназије у Шиду, Михаиловић је прешао у Гимназију у Руми где је радио више од две деценије на дужности директора и професора математике.
Године 1963. добио је звање педагошког саветника, добитник је Октобарске награде Руме (1965), први у Срему је добитник Награде 25. мај за изузетне резултате у васпитању и образовању.
Умро је 31. децембра 1980. године и сахрањен на Градском гробљу у Руми.

СЛАВКО ПЕНЦА
Славко Пенца рођен је 7. новембра 1924. године у Владимировцима, Срезу алибунарском, у Војводини.
Завршио је Вишу реалну гимназију у Вршцу, Вишу педагошку школу у Новом Саду на групи за српски језик и књижевост. Касније, уз рад, завршио је филозофски факултет на истој групи.
По завршетку школовања на ВПШ, одлуком Министарства просвете постаављен је за наставника - приправника у пријепољској гимназији 26. октобра 1948. године у којој је радио до 22. августа 1953. године. Захваљујући радној енергији и постигнутим резултатима у настави и ваннаставним активностима, 1951. године изабран је за директора Гимназије и на тој дужности остао до 1953. године.
По одласку из Пријепоља радио је као професор српског језика и књижевности у Гучи код Чачка и Руднику Ртањ код Бољевца (Зајечар) и Вршцу.
Обављао је дужности начелника за просвету и културу у Вршцу, директора Народног позоришта Јован Стерија Поповић у Вршцу (десет година), те заменика директора Српског народног позоришта и директора Позоришта младих у Новом Саду.
Умро је 1977. године.

Сарађивао је у часописима за културу и добитник је низа признања за рад у тој области.
У пријепољској средини стекао је углед међу ученицима, колегама, родитељима и друштвеној заједници.
Захваљујући великој љубави према свом предмету и стучној и педагошкој спреми коју је поседовао, код ученика је развијао љубав према књизи, што се посебно одражавало на постизање опште писмености у школи. Ученици генерација којима је Пенца предавао српски језик истичу да је посебну пажњу обраћао на стилско, концизно, јасно и оригинално изражавање, што потврђује и један записник из јуна 1950. године о полагању „мале матуре” у коме Пенца улази у детаље квалитета ученичких писмених задатака, посебно наглашавајући „стилску и песничку” вредност при обради одређених тема. Први је у послератној пријепољској гимназији увео праксу расписивања конкурса за најбоље ученичке литерарне радове, која се одржала дуго година и постала традиција у неговању писмености и књижевне речи код ученика.
Искуство у раду са аматерским друштвима успешно је преносио међу ученике пријепољске гимназије. Његова је заслуга што је у школи формирано Културно-уметничко друштво Младост које је, у једном периоду свога рада, било носилац културног живота у Пријепољу. Посебно се истакао у раду Драмске секције, режирајући представе које су се дуго памтиле. Представа Зла жена Јована Стерије Поповића обишла је неколико градова на Црногорском приморју, а учешће ове представа на Обласном фестивалу донело му је новчану награду за најбољу режију.
Кад је 1952. године у Пријепољу покренут лист Глас Полимља, Славко Пенца је био његов први уредник, волонтер. Тада је подстицао многе своје ученике да дају своје прилоге у овом локалном листу, уводећи их тако чаробни свет игре и мисли речима. И летимичним прегледом бројева Гласа Полимља када је Пенца био уредник, лако се може уочити да је лист „одисао” лепотом израза, занимљивим стилским интерпертацијама, књижевном речју. Иако је обављао низ дужности, од наставе се никад није одвајао. Она је увек била његова основна преокупација, што се показало и касније. Аутор Читанке за шести разред основне школе за коју је одабрао текстове који ће ученика непрестано упућивати у лепоте и тајне писаног и усменог говора, који ће ученика водити ка књижевним стазама. Пишући о Славку Пенци, познати војвођански песник Мирослав Антић је, између осталог, записао и следеће:
- Има људи који чудним неким, наизглед лаганим ходом, силовито надиру кроз године и остављају за собом дубоке трагове поштених резултата. Са доброћудним осмехом на лицу као да сутра неће бити зиме и снега, као да се увек нађе понека олистала грана за нека нова цветања. Такав један човек, човек од одушевљења, марљив као мрав је - Славко Пенца.

МИЛОШ МИЛОВАНОВИЋ
Милош Миловановић, од оца Милентија и мајке Живане, рођен је 9. новембра 1924. године у Велеречу код Горњег Милановца.
Основну школу и гимназију завршио је у Горњем Милановцу, а Вишу педагошку школу, касније и факултет, на групи историја и географија у Београду.
Одмах по дипломирању на ВПШ одлуком Министарства просвете од 1. августа 1950. године постављен је за наставника пријепољске гимназије за предмете историја и географија, али је по потреби школе држао и часове српског језика, биологије...
Дужност директора пријепољске гимназије обављао је годину дана (од 1953. до 1954. године).
Након одласка из Пријепоља 1954. године радио је у Војводини, у Основној школи Душан Јерковић Уча у Шимановцима као директор, али је по сопственој жељи држао часове историје да се не би удаљавао из наставе.
Једногодишње искуство у руковођењу пријепољском гимназијом помогло му је да у школи развије активности којима је уредио школску средину, изградио спортске терене, отворио ђачку кухињу, унапредио културну и јавну делатност школе, осавременио наставу.
С обзиром да му је здравље било нарушено, напушта место директора и запошљава се у Основној школи Олга Петров у Падинској Скели, а за постигнуте резултате у настави додељена му је престижна Доситејеве награда.
Због болести отишао је у превремену мировину.

Умро је 28. фебруара 1985. године. Колектив и ученици пријепољске гимназије запамтили су га као веома радног, савесног, добронамерног, одговорног, тихог и ненеметљивог човека.

ЈОЖЕ КОС

О филантропу и човеку свестраног образовања, који у историји пријепољске гимназије заузима истакнуто место, не располажемо са довољно података пре његовог доласка у Пријепоље.
Зна се да је Јоже Кос рођен 1908. године у Новом Месту у Словенији и да је завршио Филозофски факултет у Љубљани на групи за историју и географију.
За професора пријепољске гимназије постављен је 1953. године. Осим податка да је дуже времена радио у просветним установама, немамо сазнања у којим је школама радио претходних двадесет година.
Својим широким образовањем, општом културом и познавањем више научних дисциплина и језика, брзо је стекао углед и поштовање у школи, међу колегама и ученицима и друштевној средини.
Поред предмета из своје струке (Историја и Географија) током радног века у пријепољској гимназији предавао је Француски, Немачки и Латински језик, Геологију са минералогијом, Биологију, Основе ликовне уметности, Физику, Нацртну геометрију, Социлогију, Основе државног уређења, Друштвено уређење ФНРЈ и др. Кад год неко није могао заменити одсутног професора, Кос је „упадао” на било који час и успешно га држао.
Неретко су надлежни просветни органи истицали да Јоже Кос са својим стручним и педагошким знањем, општом културом и целокупним одликама интелектуалца стоји изнад осталих наставника у школи. Иако је предавао све предмете које други нису могли или нису хтели да прихвате, инспекцијске службе су увек истицале његове изванредне резултате које је постизао у настави. Личним примером инспирисао је остале наставнике да своје обавезе обављају крајње коректно и савесно.
Показивао је широко разумевање за проблеме својих ученика, указивао им помоћ, саветовао их, упућивао. Био је активан члан Културно-уметничког друштва Бранко Радичевић у коме се истицао као успешан редитељ и даровит тумач најсложенијих глумачких креација.
Своја знања и искуства несебично је преносио школским органима и ученичким организацијама (Ђачка задруга, проблеми младих, политичке информације, актуелни светски проблеми и др.). А имао је шта да пренесе - био је жива енциклопедија.
Кос је из своје Словеније у Пријепоље донео много напредног и новог. Да поменемо само планинарство. Био је велики заљубљеник природе и први планинар Пријепоља. Са својом супругом обишао је свако место милешевског краја, упознавао се са животом на селу, народним обичајима, предањима, људима...
Дужност директора пријепољске гимназије обављао је у периоду од 1954. до 1958. године.
Добитник је многих друштвених признања, између осталих, и Ордена рада трећег реда.
После одласка у мировину 1963. године вратио се у Словенију, у Љубљану.
Пријепоље га памти као једног од најобразованијих интелктуалаца, човека од речи и дела, који је оставио дубок траг не само међу својим многобројним ученицима него и у средини у којој је живео, изврсно са њом сарађивао, много јој пружио и оставио.

ЈЕЛИЦА ЋЕТКОВИЋ
Рођена је 1918. године у Баковићима код Колашина где је звршила нижу гимназију, у Скопљу Учитељску школу а у Београду Филозофски факултет (група педагогија - психологија). Члан је Комунистичке партије од 1940. године, борац и партијски функционер у родном крају 1941-1945. и у Призрену 1945-1947. године, шеф Кадровског одсека Министарства просвете Републике Србије 1947-1949). Доспела је и до Голог отока.
У Пријепоље је дошла 1951. године са мужем Николом Косовцем, првим директором Текстилног комбината Љубиша Миодраговић.
У Гимназији се запослила као наставник, али је уз рад студирала и стекла факултетску диплому. Поред филозофије и психологије предавала је, по потреби, и друге предмете: биологију, цртање, природопис, хигијену, лепо писање, српски језик. То је тада била морална и просветарска дужност, али јој обавезе нису представљале терет јер је била радна и одговорна у сваком послу који је обављала, а уз то поседовала је свестрано образовање.
Била је директор пријепољске гимназије од 1958. до 1963. године.
За време њеног мандата отворено је при пријепољској гимназији „истурено” Одељење у Новој Вароши и тако створени услови да се у наредним годинама формира Гимназија у овој општини као самостална васпитно-образовна установа. Wеном предузимљивошћу у Гимназији је почела са радом Разгласна станица, покренут је ђачки лист Наша реч и формирана Ђачка задруга.
Учитељска школа Сретен Вукосављевић у Пријепољу њено је животно дело, која је понајвише њеном заслугом отворена при Гимназији 1961. године. Директор Учитељске школе била је од 1963. до одласка у мировину 1968. године.
До смрти је живела у Београду са мужем Новицом Ракочевићем.
Јелица је била образована, радна и одговорна, изузетно поштована од ученика, колега и суграђана. Волела је ученике, познавала њихове проблеме и помагала им.
Након преласка у Учитељску школу иза себе је оставила уредну документацију и педантно вођен Летопис пријепољске гимназије, који сведочи о успону школе за коју су инспектори истицали да се у наставничком колективу осећа „снажан покрет” за унапређење наставе.
Ауторитет и углед који је имала у Општини донели су јој, поред избора за директора Гимназије и Учитељске школе, постављење за председника Савета за просвету и културу општине Пријепоље, избор за одборника Скупштине општине, члана Општинског комитета СКС, посланика Среза милешевског у Скупштини Србије.
Добитник је више општинских и републичких признања и одликовања.

МИЛАН ПЛЕСКОЊИЋ
Милан Плескоњић, од оца Николе и мајке Милеве, рођен је 17. јула 1927. године у Бабинама код Пријепоља. Основну школу завршио је у Бабинама а затим се, 1940. године, уписао у Нижу гимназију у Пријепољу. Рат је омео његово редовно школовање, тако да је први разред завршио редовно, а други и трећи уз рат полагањем разредног испита из свих редмета. По завршетку рата школовање је наставио у пљеваљској где је матурирао школске 1948/49. године.
Наредне школске године уписао се на Математичко-физички одсек Загребачког свеучилишта, одсек математика, где је дипломирао 1954. године. Делује помало невероватно да сеоско дете из Бабина, у то време, стигне чак до Загреба на студије, када је за Бабинце и Пријепоље било далеко. Али, тада се на студије одлазило по директиви а не по властитој жељи и избору, па је њега „запала“ тешка математика и далеки Загреб.
Одмах по дипломирању, Плескоњић се вратио у родни крај запослио у пријепољској гимназији. У то време професори математике, чак и на подручју данашњег Златиборског округа, могли су се избројати на прсте једне руке, али њега то није омело да се врати у родни крај, сиромашан и заостао. И не само да се вратио, него је остао веран своме завичају до краја - цео радни век провео је у Пријепољу, где је стекао и мировину.
Осим у Гимназији, радио је и у Учитељскј школи и Школи за квалификоване раднике, често са две норме часова. Значајан је његов допиринос и школству Нове Вароши и Прибоја, где је пријепољска гимназија имала своја истурена одељења.
Пријепољско средње школство у другој половини 20. века не може се ни замислити без Милана Плескоњића. Он припада малобројној плејади Пријепољаца који су у најтежим временима, одмах по завршетку рата, стекли високо образовање. Посебно је велики, скоро немерљив, његов допринос у области математике, којој је поставио темеље у овом крају, па се, при помену математике, Милан потпуно изједначава са тим појмом. Бројне су генерације математичара, не само у Пријепољу, него и широм Србије, које су изашле испред Плескоњићеве математичке катедре. Захваљујући искључиво њему, пријепољска гимназија је пуних четрдесет година имала сталног професора математике - што је, вероватно, није имала мало која школа у Србији. Шта је то значило за Гимназију и Пријепоље, није тешко схватити. Упоредо са својом високом стручошћу, Плескоњић је код сваке генерације уместо математике „баука“ стварао математику пријатног логичког размишљања, забавне игре и допадљиве љубави. И то све у фином педагошком маниру, без напора и емоцијалног набоја, лако и занимљиво.
Поред рада у струци, Милан је био активан и биран у бројним друштвено-политичким организацијама у Општини и Региону.
У Гимназији је обављао дужност директора од 1963. до 1968. године, био је члан привременог пословодног органа школе 1958, а 1986. именован је за помоћника директора на четири године.
За свој рад одликован је и нагрђиван више пута: 1966. године одликован је Орденом рада са сребрним венцем; 1984. добио је Диплому Сретен Вукосављевић, највеће општинско признање у области образовања; 1987. Награду Ослобођење Пријепоља, бројне захвалнице, признања, похвале, плакете,
У мировину је отишао _____ године.
Живи у Пријепољу.

СУЛЕЈМАН СУЉО ПАШАНОВИЋ
Сулејман Суљо Пашановић, од оца Лата и мајке Земке, рођен је 14. септембра 1931. године у Пријепољу.
Гимназију је похађао у ратним и поратним годинама у Пријепољу, а један разред је завршио у новопазарској гимназији у који је стигао у необичној колони ученика који су пешке из Пријепоља дошли на школовање у Нови Пазар.
Власти су настојале да се ученици уписују у средње стручне школе чији кадрови су били потребни за остварење Петогодишњег плана обнове и развоја земље, па се Сулејман уписао у средњотехничку школу у Београду, одакле је прешао у Суботицу где је радила Средња школа са електро струком за коју се живо интересовао. Међутим, стицајем околности, школовање је завршио у Пули где су ученици плански размештани ради концентрације школа и омладине у градовима према Италији због чувене „Тршћанске кризе”.
Након завршетка средње школе (1950) радио је у Војној фабрици муниције у Ваљеву, Војној фабрици Милоје Закић у Крушевцу, Електромонтажи и Основној школи у Пријепољу. Због жеље и потребе за усавршавањем завршио је редовно Вишу педагошку школу на групи за физику и математику у Сарајеву. Након завршетка студија запослио се у Гимназију, у којој је, уз назначене прекиде, радио све до 1990. године, када је отишао у мировину.
Дужност в. д. директора Гимназије обављао је од 28. јуна до 22. октобра 1968. године.
Суљо Пашановић је био добар познавалац физике и практичар. Још као техничар у Пилимљу је 1952. године објавио текст Како ћемо направити детектор (наједоставнији радиоапарат). У тешком времену нашег школства после рата, када је настава углавном била вербална, Суљо Пашановић је схватио да се физика не може предавати без учила која која су била основ логичког и практичног усвајања знања. У жељи да наставу учини очигледном, са ученицима је изграђивао наставна средства која су имала трајнију вредност. То је био почетак формирања базе учила за кабинетску наставу физике без којих нема савремене наставе. Многи његови бивши ученици, људи оз науке у вој области, и данас са усхићењем говоре о подухватима наставника Пашановића.
Директори пријепољске гимназије су у Суљу препознавали нерв прагматичог наставника и финансијски подупирали његове захтеве за набавку учила, тако да је кабинет физике у наредним деценијама, када је Суљо био кључни наставник физике, био најопремљенији кабинет не само у Гимназији већ и у школама на Региону.
Ученицима је пружао добра теоријска и практична знања и умења, али је био и строг на оцени. „Институција оцене мора се поштовати” - истицао је и био и томе доследан.
Суљо је био иницијатор формирања великог броја секција у школи и граду у који су се ученици масовно укључивали због специфичног начина рада. Тако, на пример, у Фото-секцији велики број ученика научио је основе фотографисања и израду фотографија, што је у то време било доста популарно.
Живи у Бару и у Пријепољу.

МАРИЈА ИВАНОВИЋ
Марија Ивановић рођена је у селу Липовцу, општина Топола (Опленачка) 27. јула 1927. године као прво дете у породици Душана и Драгиње Скерлић.
Сиромаштво је натерало њеног оца да са породицом оде из села и запосли се као железничар у Баточини, а затим је прешао у Лајковац где је Марија завршила основну школу.
Гимназију је завршила у Аранђеловцу (1946), а исте године уписала се на Природно-математички факултет у Београду, на групи географија.
Након дипломирања (1950), прво место службовања било у Основној школи Четврти краљевачки батаљон у Краљеву где је радила до октобра 1954. године када је премештена у Пријепоље. Од тада, па до 10. септембра 1975. године радила је у пријепољској гимназији када је након 25 година рада отишла у мировину.
Волела је позив просветног радника и Пријепоље („Никада нисам зажалила што сам дошла и остала”). Љубав према просветарском позиву остала је и после одласка у мировину. „Била сам жива док сам могла да се крећем. И да идем у школу“ - говорила је.
Била је добар стручњак и методичар, прави мајстор у излагању градива. Често је говорила да је потребан таленат за просветног радника, да професор није само предавач, већ нешто много више - да саветује и васпитава.
Поред географије, држала је и часове из предмета француски језик (који је добро познавала), географију са минералогијом, лепо писање, хигијену, основе друштвеног уређења, друштвено уређење ФНРЈ, али је њен најдражи предмет био географија.
Марија Ивановић била је веома радна и одговорна у извршавању васпитно-образовних задатака, дисциплинована и принципијелна у ставовима, чиме је уз стручно знање, уживала велики углед међу колегама, родитељима и ученицима. Стога је често бирана у самоуправне органе школе, а у једном мандатном периоду била је одборник Скупштине општине Пријепоље.
Дужност директора пријепољске гимназије обављала је у периоду од 1968. до 1969. године.
За постигнуте резултате у настави додељена су јој признања - Награда Ослобођење Пријепоља и Орден рада са сребрним венцем.

МИОДРАГ ТОМАШЕВИЋ
Миодраг Томашевић је рођен 1935. године у Ивању код Пријепоља. Завршио је гимназију са трећом генерацијом пријепољских матураната, а затим Вишу педагошку школу у Сарајеву на групи српскохрватски и руски језик.
Радио је као наставник српскохрватског и руског језика у основним школама у Великој Жупи, Сурчину и у Пријепољу до 1964. године када прелази у Гимназију да предаје руски језик. Од 1968. године предаје српскохрватски језик јер је у међувремену завршио Филолошки факултет у Београду, група српскохрватски језик и југословенска књижевност, све до одласка у пензију из Економско-трговинске школе 1996. године.
За директора Гимназије изабран је 1969. године, први мандат, а почетком школске 1976/77. други мандат који траје до формирања Образовног центра 1. септембра 1977. године. Након тога изабран је за руководиоца Друге фазе Усмереног образовања (која је обухватала одељења Гимназије и Школе за квалификоване раднике).
Био је члан инспекторске групе Педагошког завода из Ужица за наставу руског језика, делегат у СИЗ усмереног образовања у Ужицу, одборник Скупштине општине Пријепоље у два сазива, председник Радничког савета у Образовном центру. Био је доследан и чврст у неким својим принципима. Упамћен је као једини члан Савеза комуниста који је одбио да буде члан Општинског комитета Савеза комуниста.
Поводом шездесет година рада Гимназије добио је Орден рада са сребрним венцем, а Покрет горана Србије доделио му је Златну значку.
Умро је 2007. године.

СИНИША НЕСТОРОВИЋ
Рођен је 1935. године у Пријепољу где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1961. године на Факултету за физичку културу у Београду. Радио је као професор Физичког васпитања у Гимназији Проф. Бранко Радичевић и Учитељској школи Сретен Вукосављевић у Пријепољу. Једно време радио је у ужичкој, а затим и у прибојској гимназији.
Краће време био је вршилац дужности директора пријепољске гимназије (од 16. новембра до 29. децембра 1973. године).
Синиша Несторовић је обављао и друге дужности као што су: директор Меморијалног центра и Угоститељског предузећа Бошко Буха на Јабуци, секретар СИЗ физичке културе и секретар Ауто-мото друштва у Пријепољу. Радну каријеру завршио је 2000. године на дужности управника Спортске дворане Пријепољске гимназије.
Више од четири деценије Несторовић је у матици развоја спорта и физичке културе у родном граду и околини. Један је од иницијатора и утемељивача популарних Међурепубличких омладинских спортских игара и од почетка њихов учесник, такмичар у више дисциплина, вођа екипе или представник у Штабу. Као свестрани спортиста такмичио се у више дисцилина. Више пута држао је рекорде у атлетици, а и посебно се истицао као изванредан одбојкаш, атлетичар и рукометаш. За исказане резултате на овој својеврсној манифестацији спорта и младости освојио је бројне медаље, пехаре, дипломе, захвалнице и друга признања.
За друштвени ангажман и допринос развоју спорта и физичке културе уопште добитник је Ордена братства и јединства са сребрним знацима, Златне значке Друштва за телесно васпитање Партизан Југославије.
Запажен је публициста о спорту и завичају. Објавио је неколико књига, међу којима и: Младост Тромеђе, Стазама пријепољског фудбала, Пола века пријепољске одбојке, Кошарка у Пријепољу, Трагом племена Несторовића, а у рукопису је и књига о пријепољској кошарци.
Живи у Пријепољу.

МИЋО ЉУШТАНОВИЋ
Рођен је 1926. године у Пријепољу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Одмах по ослобођењу похађао је у Пријепољу краћи курс за учитеље заступнике, након чега је започео свој просветарски рад у Кучину, где је остао две године. Жеља да стекне квалификацију за посао који обавља одвела га је у Ужице где је 1949. године завршио Учитељску школу и вратио се у свој родни крај да настави са својим просветарским позивом.
Мићо је редак пример просветног радника који је прошао дуг и трновит пут од учитеља-курсисте до професора и вишег педагошког саветника. Наиме, ванредно је 1957. године завршио Филозофски факултет у Београду на групи за педагогију, испит за педагошког саветника положио је 1962. године, а звање вишег педагошког саветника стекао је 1984. године.
После учитељског рада, Мићо је био професор у Учитељској школи, Школи за квалификоване раднике, Гимназији, управитељ Основне школе Владимир Перић Валтер и директор Гимназије од 1974. до 1976. године. Десет година (од 1976. до 1986) био је просветни саветник за разредну наставу у Међуопштинском заводу за унапређење образовања и васпитања у Ужицу. У мировину је отишао 1987. године.
Љуштановић је сваком послу прилазио крајње одговорно, систематично и озбиљ но - што је тражио и од других. То му је налагало његово уже, педагошко, образовање које је, веома успешно и трајно, преносио и на бројне генерације ученика Учитељске школе у Пријепољу. Код својих ученика и колега и као професор и као директор, био је живи пример пожртвованог просветног радника, до краја преданог својој професији. Радећи с њим и уз њега, генерације су се училе узвишеном просветном “занату”, предодређеном само одабраним.
За свој рад у области образовања и васпитања добио је више признања: Медаљу рада и Орден рада са златним венцем, Награду Сретен Вукосављевић, Диплому Савеза педагошких друштава Србије, Повељу Савеза учитељских друштава Србије и др.
Умро је 2004. године у Пријепољу, где је и сахрањен.