СПОМЕНИК ЦВЕТКУ ПЕТКОВИЋУ
Даме и господо, поштовани пријатељи,
Окупили смо се данас овде да овим скромним обележјем отргнемо од заборава једног човека и једно време, да се колико толико одужимо човеку који је својим радом и животом то несумњиво заслужио. То је професор и директор Пријепољске гимназије Цветко Петковић. Прошло је скоро 70 година од његове смрти, копрена заборава је пала и на име овог хуманог човека. Обележавајући 100-годишњицу оснивања Пријепољске гимназије, хтели смо да вратимо у памћење професора Петковића, јер је и он део историје ове школе.
Професор Цветко Петковић је рођен 1850. године у Седларима код Свилајнца. Завршио је Велику школу у Београду и службовао у више места Србије. У Пријепоље је стигао у новембру 1919. године, када је Гимназија обнављала рад после Првог светског рата. Одмах је „примио управу гимназије“ и на том месту остао до 1924. године када је пензионисан у својој 74. години живота. Пошто је био удовац, без деце, професор Петковић је и након пензионисања трајно остао у Пријепољу. Био је врло угледан, образован и цењен, сви су га знали, а у граду су га ословљавали са „стари професор“. Пријепољски лист „Санџак“ бележи да је господин Петковић, директор гимназије у пензији „члан управног одбора црквене општине Пријепоље“ и да је црквеној општини Пријепоље поклонио једно црквено звоно вредно преко 7.000 динара. Даље се каже да „ово није први пут да помаже културне и хумане установе“ и да је „издашно помагао сиротињу обе вере“. Указом Њ.В. Краља одликован је Орденом Светог Саве 4. степена.
Још један детаљ из његовог живота завређује да се помене, а он најбоље говори какав је професор и човек био Цветко Петковић. Када су 1941. године усташе ушле у Пријепоље, од свих који су радили у државној управи или примали пензије, тражено је да положе заклетву новој, усташкој власти. Када је професор Петковић, који је тада имао 91 годину, дошао да прими пензију, тражили су да прво потпише лојалност новој усатшкој власти. Он је рекао: „Ја сам једну заклетву дао, нећу да лажем“, а затим изашао. Пензију му нису дали.
Делећи судбину народа овог краја, Петковић је осетио све недаће беде и рата који је дочекао и провео у Пријепољу. Смрт га је затекла у Пријепољу, а умро је 6. новембра 1944. године, у дану када су савезнички авиони бомбардовали Пријепоље. Према сведочењу нашег суграђанина Мила Дерића, који је као 14-годишњи дечак помагао да се „стари професор“ сахрани, сахрана је одлагана три дана, јер су их онемогућавали авиони који су непрестано бомбама засипали град.
Ето, поштовани пријатељи, то је и такав је био професор Цветко Петковић. Пријепоље нема право да га заборави. Он је своју судбину везао за наш град, био је рат, умро је далеко од својих ближњих, деце није имао, време је учинило своје, те је остао без обележја и помена. Пријепољска гимназија се, у години када обележава век свог постојања с пијететом сећа свих оних који су јој припадали, који чине њену велику породицу. Професора Петковића се са поносом сећамо и враћамо из заборава. Оваква личност ће увек бити пример младим генерацијама и понос наше школе и града. Нека му је вечна слава и хвала му што је био наш суграђанин. Хвала му за сва добра дела којима нас је задужио. А вама, драги суграђани, хвала што сте данас овде и што сте, упркос 7 деценија које су прошле, показали да знате да цените и поштујете оне који су мењали наш град и трајно остали пример који учи али и обавезује.
20. новембар 2013. године Директор,
Љубомир Шуљагић
